Апарат одсвира прве тактове ♫ Ерика Сатија ♫ Most Beautiful song in the world
и угаси се, менталне пројекције Сунчице, Златанине сестре убрзано су нестајале.
- Сунчице! – прошапта Златана. – Хоћу ли те икада поново срести...???
У полумраку Маглене собе нико се не помери, чак се и Раде уздржао од коментара.
- Драга – прошапта ка5ан – задивљен сам твојом сестром. Одлучна, самостална, сналажљива...
Арго се заљуља и ка5ан се ућута у половини реченице – напољу се нешто догађало.
- Оставиће траг, ако не у времену, онда у породици...– огласи се Раде.
- Прилагодила се околностима – убаци Амик пажљиво бирајући речи. – То објашњава њену личност... – наставак своје поуке прогута пред Златаниним сузним очима и изађе на палубу. Ту застаде, подигнуте главе, као да у небеским висинама тражи све оне велике речи које још није изрекао, вечите и непогрешиве због својих уопштених значења.
Остали су излазили за њим, замишљени и помало растресени и остајали без покрета, загледани у ненадану, велику и коначну поруку са неба.
Последња изађе Златана носећи дијадему, очију овлажених сузама. Њени сапутници су стајали укочени, као експонати у музеју воштаних фигура.
- Хеј! – проговори она. – Шта се то догађа?
Изнад себе осети постојање огромне и застрашујуће масе, моћне и свевременске. Оно од чега се не бежи ни у најстрашнијим сновима јер је у нама усађено сазнање да се од тога не може побећи.
Она подиже главу:
Њене руке, поглед, цело тело оковао је поглед стар милионима година...
Изнад водопада, свуда око ње, плесале су водене фигуре
и тонуле у бескрајан бездан, старији и тамнији од саме вечности...
... поглед који гаси ватре, ломи мачеве и дроби топове, сравњује градове, расцветава ласерски зрак као залутали рој свитаца...
... као облак водених чигри, занетих последњим плесом изнад матице водопада, све до хоризонта...
А тада је у грмљавини воде препознала мелодију чији су ритам пратиле лелујаве сенке сурвавајући се у бездан. Позната, вечита песма коју раније није умела да цени: «…Откад сам се родила, губим. А сада ћу изгубити тебе...»
... ТЕКСА...
... ЈЕ...
... ЈОШ...
....МАЛО...
... ДОЛЕ...
Изронила је привучена сенком – нешто је плутало близу обале, нешто што још није видела. Није то био кит, ни велика риба, а ни нека њена онемоћала посестрима.
Шупље дебло, највеће које је видела, али нејестиво. Сокови који су се покренули у њој повукоше се остављајући притајени осећај предстојеће глади.
А тада, из шупљине у деблу искорачи један мали, јестиви залогај и укочи се. Као и све остало у сусрету са њом. Храна је увек остајала без покрета, није било бежања, ни помисли о некој одбрани. Смиривала се и чекала, како то и доликује пред владарком овог света у коме постоји Она, вода и невода, храна и нехрана. И понекад бљештавих, палацајућих светлости високо горе, јединих којих се треба чувати. Пламени језици са невидљивим, болним зубима. Оне ожаре тело, букте на неводи. Када погоде неку посестриму она онемоћа и њено месо има другачији укус. Буди нове сокове и тело тражи још, још, и још... – док посестриме има.
Тек један мали залогај... Спреман за њена непца. Који ће узбунити све сокове у њој за још, и још... А то треба тражити, трпећи побуну у телу.
Тада је из мале шупљине изашао још један залогај, и још један, па неколико. И сви су се укочили како то и доликује пред владарком. Неколико залогаја због којих је вредело сагнути главу и примирити сокове и жлезде који су се будили у њој.
И Она саже своју огромну, моћну, владарску главу...
Златана се укочила као и остали. Одједном је постала немоћна, као у раном детињству, зависна од света око ње. Ово није била њена добра мајка, знала је, али огромно, хипнотичко око избрисало је све појмове добра и зла, воље и хтења.
Стајала је огољена, као биће са кога су спале све наслаге досадашњег живота, искуства цивилизације. Само, нејако и немоћно биолошко биће које је у ванвременском прелому између два света срело владарку постојања. Чистоту и моћ њеног опчињавајућег ока није нарушавало ништа што није бујица биолошке енергије, витална струја постојања којој се није могло одупрети.
Заостале сузе на њеним дугим трепавицама преламале су тај моћни енергетски млаз који ју је опчињавао. Осетила је да мора потпуно да се преда, да боље и сасвим јасно види ту моћ која све потчињава. И она подиже у ваздух изнад себе једину светлост коју је имала у рукама, реликвију достојну те ванвременске, свемоћне владарке света и постојања – дијадему од злата и дијаманата која бљесну на сунцу...
Огромне чељусти се покренуше и својим раљама обухватише читав простор, време се помери за полуокрет а водопад умножи.
Музика воде утихну.
Лебдеће силуете су наставиле да плешу у празнини која се отварала
Миливој АНЂЕЛКОВИЋ
Следећи наставак > Знате ли правац за 21. век - М. А. (39. наставак) 13.1.11.
http://vizant.blogspot.com/2011/01/21-39.html
Fotografije:
Azdaja fotosmundi.es p=151.JPG
Bljesak by EpicFireworks 3824805685_2db3fed67d.jpg
Oko by André Apelqvist dragon_eye.jpg
Celjusti by laurenz flickr-576254119-original.jpg
Igra Amika, vuk cosic 296445599_2ac9d7c3ee_m.JPG
Note by maura 140050602_10fcb389c4.jpg
Planete NASA hubblesite_1995_15.jpg
SilueteIgraju Nicole Lee, ImageMD, v i p e z.JPG
TragUPesku by trickofthelight 10278846_7a9657e19e_m.jpg
Tunel by Jill Clardy 2840832616_4fb093cb4c_z.jpg
Vodopad by rogiro 62464508_e589256c50_o.jpg
Zaledjeni by Suyash and Brian Toro.JPG
Zlatana by Divine Harvester 330535461_1dc9a1b7ed_s.jpg
и угаси се, менталне пројекције Сунчице, Златанине сестре убрзано су нестајале.
- Сунчице! – прошапта Златана. – Хоћу ли те икада поново срести...???
У полумраку Маглене собе нико се не помери, чак се и Раде уздржао од коментара.
- Драга – прошапта ка5ан – задивљен сам твојом сестром. Одлучна, самостална, сналажљива...
Арго се заљуља и ка5ан се ућута у половини реченице – напољу се нешто догађало.
- Оставиће траг, ако не у времену, онда у породици...– огласи се Раде.
Остали су излазили за њим, замишљени и помало растресени и остајали без покрета, загледани у ненадану, велику и коначну поруку са неба.
Последња изађе Златана носећи дијадему, очију овлажених сузама. Њени сапутници су стајали укочени, као експонати у музеју воштаних фигура.
- Хеј! – проговори она. – Шта се то догађа?
Изнад себе осети постојање огромне и застрашујуће масе, моћне и свевременске. Оно од чега се не бежи ни у најстрашнијим сновима јер је у нама усађено сазнање да се од тога не може побећи.
Она подиже главу:
Нешто у њој и око ње се преломи у трену, у трептају ока. Време/простор је муњевито потонуло у бездан. У њеној свести, у дубинама последњих скривених емоција, у самим генима, рушиле су се преграде и све је пропадало у хуци огромног водопада који се сручује у непостојање.
Она, ка5ан, Сунчица, и све остало, били су само трепераве капљице које играју у прштању тог коначног, страшног и неопозивог водопада...
Њене руке, поглед, цело тело оковао је поглед стар милионима година...
Изнад водопада, свуда око ње, плесале су водене фигуре
и тонуле у бескрајан бездан, старији и тамнији од саме вечности...
... поглед који гаси ватре, ломи мачеве и дроби топове, сравњује градове, расцветава ласерски зрак као залутали рој свитаца...
... као облак водених чигри, занетих последњим плесом изнад матице водопада, све до хоризонта...
А тада је у грмљавини воде препознала мелодију чији су ритам пратиле лелујаве сенке сурвавајући се у бездан. Позната, вечита песма коју раније није умела да цени: «…Откад сам се родила, губим. А сада ћу изгубити тебе...»
НАСТАВАК...
... ТЕКСА...
... ЈЕ...
... ЈОШ...
....МАЛО...
... ДОЛЕ...
Изронила је привучена сенком – нешто је плутало близу обале, нешто што још није видела. Није то био кит, ни велика риба, а ни нека њена онемоћала посестрима.
Шупље дебло, највеће које је видела, али нејестиво. Сокови који су се покренули у њој повукоше се остављајући притајени осећај предстојеће глади.
А тада, из шупљине у деблу искорачи један мали, јестиви залогај и укочи се. Као и све остало у сусрету са њом. Храна је увек остајала без покрета, није било бежања, ни помисли о некој одбрани. Смиривала се и чекала, како то и доликује пред владарком овог света у коме постоји Она, вода и невода, храна и нехрана. И понекад бљештавих, палацајућих светлости високо горе, јединих којих се треба чувати. Пламени језици са невидљивим, болним зубима. Оне ожаре тело, букте на неводи. Када погоде неку посестриму она онемоћа и њено месо има другачији укус. Буди нове сокове и тело тражи још, још, и још... – док посестриме има.
Тек један мали залогај... Спреман за њена непца. Који ће узбунити све сокове у њој за још, и још... А то треба тражити, трпећи побуну у телу.
Тада је из мале шупљине изашао још један залогај, и још један, па неколико. И сви су се укочили како то и доликује пред владарком. Неколико залогаја због којих је вредело сагнути главу и примирити сокове и жлезде који су се будили у њој.
И Она саже своју огромну, моћну, владарску главу...
Златана се укочила као и остали. Одједном је постала немоћна, као у раном детињству, зависна од света око ње. Ово није била њена добра мајка, знала је, али огромно, хипнотичко око избрисало је све појмове добра и зла, воље и хтења.
Стајала је огољена, као биће са кога су спале све наслаге досадашњег живота, искуства цивилизације. Само, нејако и немоћно биолошко биће које је у ванвременском прелому између два света срело владарку постојања. Чистоту и моћ њеног опчињавајућег ока није нарушавало ништа што није бујица биолошке енергије, витална струја постојања којој се није могло одупрети.
Заостале сузе на њеним дугим трепавицама преламале су тај моћни енергетски млаз који ју је опчињавао. Осетила је да мора потпуно да се преда, да боље и сасвим јасно види ту моћ која све потчињава. И она подиже у ваздух изнад себе једину светлост коју је имала у рукама, реликвију достојну те ванвременске, свемоћне владарке света и постојања – дијадему од злата и дијаманата која бљесну на сунцу...
Огромне чељусти се покренуше и својим раљама обухватише читав простор, време се помери за полуокрет а водопад умножи.
Музика воде утихну.
Лебдеће силуете су наставиле да плешу у празнини која се отварала
смањујући се док нису нестале
Следећи наставак > Знате ли правац за 21. век - М. А. (39. наставак) 13.1.11.
http://vizant.blogspot.com/2011/01/21-39.html
Fotografije:
Azdaja fotosmundi.es p=151.JPG
Bljesak by EpicFireworks 3824805685_2db3fed67d.jpg
Oko by André Apelqvist dragon_eye.jpg
Celjusti by laurenz flickr-576254119-original.jpg
Igra Amika, vuk cosic 296445599_2ac9d7c3ee_m.JPG
Note by maura 140050602_10fcb389c4.jpg
Planete NASA hubblesite_1995_15.jpg
SilueteIgraju Nicole Lee, ImageMD, v i p e z.JPG
TragUPesku by trickofthelight 10278846_7a9657e19e_m.jpg
Tunel by Jill Clardy 2840832616_4fb093cb4c_z.jpg
Vodopad by rogiro 62464508_e589256c50_o.jpg
Zaledjeni by Suyash and Brian Toro.JPG
Zlatana by Divine Harvester 330535461_1dc9a1b7ed_s.jpg
Нема коментара:
Постави коментар