7.4.09

ЧЕТИРИ МУСКЕТАРА и сапутници из магле (10 наставак)

- Дајте ми који тренутак, господо – ка5ан се освртао око себе, нешто је тражио.
- Моја драга ми је послала своју дигиталну пројекцију која ће се, на њен знак, материјализовати... Ако то заслужим...
- Хоћете – уверено потврди Прекобарац.
- Проблем је, господо... Сигнал се помешао са програмима MGL-а... И ако то потраје... У овој бистрини од маглуштине...
- Ка5ане, ја ћу вам помоћи – обећа Раде.
Он се окрете око себе, згрчи, осмотри прамење магле и зграби мали и китњасти, осут бојама дуге.


- Да није ово?
- Немојте, госпо`н Раде – збуни се ка5ан. То је ипак...
- Не, ово је! – узвикну Раде победнички и зграби нежан прамен који је лелујао са стране.


- ... Уздржите се, молим вас – одреза ка5ан оштро. – Постаје непријатно, јер, разумећете, то је приватна пошиљка и моје шансе, са сваком грешком, постају мање...
- Да, много смо грешни – сагласи се Раде и љутито се окрете Амику.
- Чујеш шта каже господин? – подвикну он. - Шта си се загледао, није ово твој Амикарс па да ти све буде јасно... Ово је велики, напредни свет... Људи се дигитално пројектују где желе, а ми се грбимо у оној твојој шклопоцији од аута... Ка5ане, обавите ви то, ја ћу пазити да вам нико не смета... Мора да је ово!

Он уграби лепезаст прамен и гвирну у њега.
- Рекосте – драга? Или драги? – упита Раде и заклати се.
Ка5ан затрепта и махну руком да слика нестане.

- Ко би рекао да ће наш Раде први да пресиса – зачуди се Амик и приђе до Радета.
Прекобарац га подухвати под мишку са друге стране и завуче руку под огртач.
У магли, расплинута као утвара, за тренутак бљесну својим сјајно-жутим облинама и једва чујним «бућ»...


- О!!! – изусти Раде и окрете се према Прекобарцу.
- Свашта се привиђа у овој магли... – убрза Амик да објасни.
- Понешто се и материјализује – изјави Раде загледајући Прекобарца. – Понови ту магију, или вади ТО из џепа!
Ка5ан је разгртао маглу, нежно одгуркујући повесме сивих плетеница. Ту и тамо би гвирнуо и одмах сабијао слику, пре него што се отвори. Видело се да зна шта тражи. Лице му је постало видљиво, чврстих и издужених линија, као на српским фрескама и платнима Ел Грека. Црте издубљене духовношћу, светле и јасне, са тиком на левом оку чији се капак сваки час спуштао.
- Де, де – говорио је. – Само да проверим... Личиш, али није, није, није... А ово, ово, ово...
Он зграби прамен и другом руком, развуче га у златасту измаглицу из које се појави



- Ух! Ах! Ох! – чули су се гласови осталих.
– Дивно, ка5ане!
- ВИП стар «Мулен ружа» - изјасни се Прекобарац.
- Прва дама «Гранд параде»! – одушеви се Раде.
- Драгуљ Сингидунума – био је изричит Амик.
- Моја вереница, господо! – објави ка5ан.
Сва тројица се наклонише, а пројекција им климну главом и блиставо се осмехну.
- Дај оно твоје – шапну Раде Прекобарцу. – Видиш ли шта се догађа?
- Сада можемо да кренемо – објави ка5ан и нежно сави слику, љубавнички је додирујући по облинама.
Ауто су познали по стогу магле која се наслагала по њему. Разгрнули су је, одгурнули и поседали. Ка5ан је на коленима држао велики, сиви свитак.
- Господине ка5ане – упита Амик палећи мотор. – Нисам вас питао... Пешадијски гардијски ка5ан?
- Таман посла! – одговори ка5ан. – Поморски. Ка5ан дуге пловидбе!
- Поморац! – одушеви се Раде.
- Осећам ка5ане да ће ово бити почетак једног дивног... – поче Амик.
- ... и дугог... – додаде Раде.
- Три мускетара... – поче Прекобарац. – Да, три мускетара јер их је било четворица...
Ауто се покрену и још се чуло:
- Господо, молим вас, зовите ме једноставно 55...
Магла се склопи за њима а простор саже у византијску вертикалу усмерену ка небу.


Али из светлог процепа се ништа није појављивало, ново се ствара у магли.
Нејасна прилика догега са друге стране друма и загледа се за возилом на путу за Амикарс.




Стајала је непомична и чекала.
Када се звук аутомобила више није чуо, она одмахну патрљком руке и извуче


Укључи га, сачека и проговори пискавим гласом који се утапао у маглу.
- Врћј< с>! Сч>кј д пр0ђ

Миливој Анђелковић

Следећи наставак > 11. Чувари Јужне Капије: Неко и Нико http://vizant.blogspot.com/2009_05_01_archive.html


Нема коментара:

Постави коментар