31.8.09

Поглавље са певањем, пуцањем, ватрометом и сексом (15. наставак)

- Срушен је незграпни Берлински и подигнут невидљиви Шенгенски зид! - довикнуо је тамни глас из гледалишта.
Жоли се болно сагнуо и заколутао очима.
- Господо – простењао је – молим вас! Prosim lijepo! Немојте то да ми радите... Ниске ударце не уносимо у Темељ-кућу...
- Ни Шенгенски грудобран – довикнуо је неко.



- Сјахао Курта да узјаше МиМиФурта! – присети се народне пословице трећи.
- Само Велики кинески зид и долме Марије Терезије!
- И Ђердапске бране! – допуни га тамни глас.
- Зашто оне? – заинтересова се једна дама.
- Па због Тесле и Лепенског вира...

- Господо! – покуша Жоли да уведе ред. – Не може тако! Коме год падне на памет...
- Зашто не може? – ускурчио се тамни глас.
- Чули сте малочас – демократија! Али, она је невидљива. Зато сам ја ту, видљиво наочит, да!
- Уааа, видљиви! – узбуди се тамни глас уз аплауз многих.
- Е, сад ћеш и ти постати невидљив! – подвикну Раде и зграби Прекобарчев моћни штап.
- Не то дугменце! – узбуди се власник штапа али узалуд. Већ је левитирао изнад седишта и збуњено посматрао свет одгоре.

Амик скочи и пружи руку. На зглобу осети чврст, пластично гладак стисак Златаниних прстију. Госпођа 5ровић одлучно климну главом и шапну:
- Не ометајте ситне животне радости, молим вас!
- Ако нанишани, добро је! – прокоментариса ка5ан 5ар 5ровић. – Нема шансе да погоди!
Раде подиже штап једном руком, упери га у маглену копрену изнад арене и посрте. Екран поред Жолија прште у ватромету срче, други прасну као топ-петарда разбацујући искре небеске боја.

Жоли нестаде са сцене.

- Е, ово је било баш видљиво! – изјави Прекобарац из своје левитирајуће позе.
- Претворио га је у невидљивог! – затапша Златана.
- И то са ватрометом! – додаде ка5ан 55. – Честитам, гос`пон Раде!

Раде поврати равнотежу и спусти опасни штап.
- Замало да опалим! – изјави и загледа се у бину. – Ко је то пуцао?
Два бивша екрана, као црне рупе, емитовала су празнину и пустош.


Када су и последње искре згасле, на сцену излете Мистер New Wave.



Претрча бину по свим тактичким правилима са часова предвојничке обуке и завапи:
- Молим вас! Госпођице, госпође и господо! Нећемо пуцање и плакање! Зар вам није доста! Идемо даље!

Одјекну неколико звиждука, арена се убрзано празнила. Камени редови углачаних седишта бљеснуше на шкртом сунцу, а њихова празнина поремети успостављену равнотежу. Над арену су се намицали маглени облаци, као да их нешто ту догони.

Мистер New Wave остаде суочен са Амикином екипом. Устукну за корак када се Прекобарац лагано, као клонирани Буда, спустио на седиште и узео свој тап од Радета.
- Завршио си са пуцањем? – упита он брижно.
- Ја?!?!?! – запрепасти се Раде. – Пуцао?!?!?!

МNW се врати на ивицу бине.
- Госпођо и господо, макар ви... – понада се. – Настављамо. Наша нова Темељ-кућа више је празна него пуна...
- Ми управо одлазимо – обавести га Амик.
- Онда, готов сам! И уопште, могу вам рећи са сигурношћу – готов сам! Или ће ме Они, или Она...

Он опрезно погледа у backstage па у небо. Изнад хоризонта палацао је огроман, зеленкасто-црни пипак, усмеравајући нове камаре сивила ка њима.


- Ено је! – објави Прекобарац. – Рекох вам да је ту!
- Да гос`пон Раде опет опали? – предложи ка5ан 55. – Ево, додаћу му штап.
- НЕЕЕ!!! – узвикнуше остали. У један глас, само се Златана весело засмеја.
- Зашто ометате... – поче она.
- Има и других радости – објави Амик и гурну опасни штап ка Прекобарцу.


- Господине Амик, нисам то од вас очекивао! – љутну се 55. – Прекинути једну даму...
- Нисам ни ја – признаде Амик. – Треба да пожуримо...
- Госпођо, господо – завапи Мистер New Wave. – Останите још мало... Да и ја нешто унесем као водитељ...
- Унећемо ми за вас – на све је пристајао Амик, само да оде кући. – Ево, повешћемо водитеља са нама, па успут, у разговору...
- Да пођем са вама? – изненади се МNW.
Он размисли за тренутак, осмотри целу групу, наклони се дами и одлучи:
- Идем! Боље IN него OUT! Хвала вам, госпођо и господо!

Кренули су ка ауту. Раде сачека МNW и пође са њим.
- Биће нешто од тебе, момче! – објави он и срдачно га клепи по леђима. – Идемо у кафић «Код Капије» да ово залијемо! Јеси ли чуо за коктел Свете Луције? Е, видиш...

И одоше у измаглицу која се склопи око њих.

Тишина. Мук.
Притајена енергија празне стране коју је технолошки напредак претворио у немушти зуј екрана...

Тек понекад, изнад хоризонта се уздизао палацајући пипак, гонећи маглене облаке који убрзано испунише празну арену.



Миливој Анђелковић

Следећи наставак > 16. My game has no name
http://vizant.blogspot.com/2009_09_01_archive.html