27.6.10

Нарцисова заслуга и лепеначки песак (29. наставак)


Окупили су се у Магленој соби и спојили прсте. Црвена светлост их је обасјала а ка5ан прошапта сетно, за себе: - Као да сам у Амстердаму…


- Чула сам, драги – дошапну му Златана. – Тада си био млађи… И несташнији…


- Тишина, тамо! – подвикну Прекобарац и изговори чаробну бајалицу. Светлост се појача



а једна рука, црвена као да је преливена крвљу, пролебде изнад њихових.
- Шест пари! – смирено објави ка5ан. – Ослободили смо се слепог путника…

Црвенило се појачало до вриска и истањило. Одгоре су се спуштали стакласти велови избраздани зеленкастосивом светлошћу. Прошлост се убрзано размицала а будућност...


- Будућност је романтична? – упита Златана знатижељно.
- Лебди, или пада? – одазва се Амик.

Из близине, као да им шапућу у ухо, разговетно су се зачули бучни гласови.

- Кажем вам, Прометеј је крив! Све те бомбе су ватра...

- Ма, немој! – подругљиво ће други Глас. – Почело је пре њега. Од Нарциса!

- Зашто сад па Нарцис?! – забезекну се први Глас.

- Постао је свестан своје лепоте... – поче да објашњава други Глас.

- Лепота ником не смета, чак...

- Не смета, али ствара самосвест...

- Све Зевсови пулени... – растужено објави трећи Глас.

- Има и ваших... Људе сте уздизали до богова...

- Шта се свађате? – зачуди се Четврти глас. – Опште је познато да је кривац Колумбо...

- Ха, ха, ха... – развеселише се остали гласови. – Промашио си за неколико миленијума! Он ће тек бити крив....

- А Нобел и Ајнштајн?

- И они, али много касније...



- Шта ћете ви овде? – проговори познати Глас. – Ви, тамо, што се шетате између светова...
Маглену собу прели зелена светлост у чијем средишту залебди риболика прилика.



Свет се у трену претвори у велики акваријум.
- Враћамо се, Прамајко – проговори Прекобарац удахнувши воду са ваздухом. – Можете ли да нам помогнете?

- Ко си ти? – зачуди се Прамајка. – Ти ниси Мајка. Имате ли ви уопште Мајку или сте неки изгубљени па нађени? Ако сте нађени...


- Преузмите, госпођо – дошапну Амик Златани. – Сада је све у вашим рукама.
- Хајде, драга – подстаче је ка5ан. – Ја знам да ти то умеш и можеш.

Златана се загрцну од воде и иступи корак напред.


- Ту сам, Прамајко! Изгледа да смо мало залутали...
Прамајка је критички одмери.

- Ти си овде једина Мајка?... Зато су деца таква... – примети она за себе. – Да обуздаш мало ове твоје... Много су дрчни. А ти, да се попуниш... И да радиш младу Мајку!

- Ка... – поче Златана и уједе се за усну. – Са ким?

- Е, то је мало теже – примети Прамајка и поче да одмерава једног по једног, одмахујући главом.

- Може ли са овим? – упита Златана и показа на ка5ана. – Иступи! – нареди му царским гласом.

Ка5ан је зачуђено погледа, али искорачи напред.

- Са њим? – упита Прамајка. – Он ти је, кћери, пустолов... који се примирио... И ратник, који би још да ратује... Па, може. Али мораш да га покориш!

- Ја ћу то договорима – објасни Златана.

- Може и договорима, чим научи да слуша. Зато га јаши! Ти одгоре! Увек и стално!


- Хоћу Прамајко! Јахаћу га! – свечано обећа Златана, а ка5ан је љутито погледа кријући очи од Прамајке.

- Треба да изађете у Време – закључи Прамајка. – Даћу вам путоказ. А теби – окрете се Златани - послаћу мало песка испод Лепенског брдашца. Ставићеш га под јастук, да родиш младу Мајку. Њој исто подметни, и свакој Мајци... Да род буде вечан, разумеш?

- Хоће ли бити и мушких? – запита Златана.

- Биће, биће – потврди Прамајка. – Њих увек буде, или се нађу... Али морају се зграбити пре него што зарате...
- Мајко – упита Раде – може ли мало више тог песка? Тридесетак џакова, шта је то за вас...

Прамајка га одмери и помилова по глави.

- Овај ти је најмлађи, сигурно... – упита она Златану. – Размажено чељаде, види се... Биће познат и славан, као бард или као лопов... Е, па, одох ја... Пошаљи једног поузданог са мном, да донесе...

Ка5ан искорачи, али га пресече Златанин глас.

- Господине Прекобарац, молим вас...

Прамајка одобравајуће климну главом, поручи: - Децо моја, слушајте Мајку! – и одгега у зелену светлост.

Прекобарац пође за њом. Обоје заобљени и нагнути напред, савијени од историје која их је притискала и када није ту, гегуцкали су као два древна обелиска које је углачало само Време.

- Какав би то био бизнис! – завапи Раде. – Само тридесетак малих џакова!



- Да ми, сами...
- Не долази у обзир! – узвикнуше ка5ан и Амик, као увежбан хор.

- Зашто да не? – огласи се MNW. – Они неће ни приметити, а ми ћемо решити све проблеме...

- Не може! – одсече Златана. – Добићемо, зар то није довољно?

- Али само неколико џакова обичног песка...! – завапи Раде.

- Па да останеш са њима, ловиш рибу и јуриш зечеве – растумачи Амик.

- И рађаш Мајке! – потврди ка5ан слутњу која се назирала.

- Зашто Мајке? – побуни се Раде. – Рекла је – биће и мушких...

- Прамајка Весели Раде! – убаци Амик. – Не звучи лоше...


- Имали би попуст код њега за свако рађање – додаде ка5ан.
- И мимо тога – настави Амик. – Могао би да прави ракију од оскоруша и мезе од моруниних јаја...

- Пробао сам једном... – поче Раде и схвати да је надмудрен, надвикан и надгласан. – Ето вам ваша кесица песка, убедили сте бога у мени...

Из зелене светлости изрони Прекобарац поштапајући се својим моћним штапом. Златани уручи кесицу сивкастог песка и осврте се држећи камену плочу у руци.

Златана му климну главом и он плочу уручи ка5ану.

- Ви сте ка5ане, Мајка нашег брода. Уместо компаса узмите овај путоказ кроз Време који нам је даровала Прамајка.

Ка5ан се наклони, прими плочу, церемонијално је диже да је сви виде и сам загледајући у њу.

На плочи је био урезан само један знак:


(Има још наставака, али полако, тешко је извући се из будућности...)


Миливој Анђелковић

Следећи наставак > 30. LAV у Фенси граду (30. наставак) 29.7.10.
http://vizant.blogspot.com/2010_07_01_archive.html