22.9.10

Учитељи и богови, нови и стари (32. наставак – I део)

У даљини, на Дунаву, тамнело се нешто велико.

- Острво са цариницима Три краља? – нагађао је MNW.
- Гусарски брод – био је убеђен Раде. – Са тамним једрима.
- Не могу да верујем... – прогунђа ка5ан.
- Бржи смо, и јачи, зар не драги? – забрину се Златана.
- Сада тачно знам где смо – утврди ка5ан. – То је вечити дунавски зуб, стена Бабакај!


Место са највише прича и легенди.
- Враћамо се, али у плићу прошлост – размишљала је Златана. – Имамо ли шанси да сретнемо Немању и Растка?
Прекобарац извуче свој калкулатор и чукну у њега.
- Ни случајно, госпођо. Тек се родио Немањин деда... А он још не зна да је то, па, и да га сретнемо, нећемо моћи да га препознамо.

Гола стенчуга Бабакаја за то време је израсла пред бродом.
- Ту пламенске старосте – објасни ка5ан - везују за стену девојке и момке који прекрше наредбе или обичаје. Осматрајте, можда ћемо наћи неку њихову жртву...
Стена је била празна, са неколико чврстих конопаца побелелих од сунца који су чекали нову жртву.
- То су Словени код којих смо већ били? – питала је Златана.
- Њихови унуци или праунуци. Мада су и они већ прешли Дунав и населили се негде доле, на путу ка Солуну.
- Ка Солуну? – забринуто упита Амик. – Сећате се, то им је био план. Они глобализују Балкан у велику, свесловенску насеобину.
- Великословени? – преслишавао се Прекобарац. – Великосрби, то постоји. Великохрвати, наравно. Великоцрногорци такође, настали су од Великих старосрба... Постоје и Великобањичини, из Велике Републике Бањица. Али Великословени?
- То не постоји! – одреза Амик.
- Како не постоји? Оно што је мало добија епитет Велико, а велико постаје Мало?
- Постоји ли Велика Немачка? Не постоји. Велика Амерска империја? Велика Русија? Велика Кина? Не постоје. Само оно што је мало, да би остало мало, добија епитет Великог.
- А Велика Британија?
- Она је то добила док је била мала, па је сада Великa да би се знало да је опет мала – објасни Амик.
- Код великих који нису Велики је све много једноставније – присећао се Прекобарац. – Они су велики, сви остали су мали.
- Такви пропадају – утврди Амик лекцију. – Штрче као ова стена, па сваки талас и ветар налете на њих. А Словени су као шљунак, увек су ту.
- Велики Шљунак? – упита Прекобарац, шмиркајући.
Амик га погледа сумњичаво: - Слушај ти, другар! Не спрдај се са историјом! Она је учитељица живота!


- Да ја имам толико ванбрачне, побачене, усвојене и подметнуте деце био бих професор - академик – примети Раде, а Амик увређено заћута.

По граји и померању шибља знали су да су примећени. Међутим, ниједан чун се одвоји од обале, ниједна прилика се не указа на чистини.
- Плаше се – закључи Амик. – Ка5ане, да се склонимо до предвече… А онда да их обиђемо, вероватно ћемо видети ритуал жртвовања у част богова.


- У чију част? - упита MNW зачуђено.
- У нашу, наравно – објасни му Раде.

Већ после подне изнад шуме се уздиже стуб дима.
- Почело је – утврди Амик. – Али који ритуал: призивања богова или молбе да се не врате?
- Клатио, не клатио, исто си платио... – гунђао је Раде. – Таман сам открио «Учитеља» у залихама, па да идем...
- Учитеља историје? – зачуди се Златана.
- Таман посла! «Учитеља» живота... – објасни Раде.

- А ви останите – сложи се ка5ан. – Неко треба да буде дежуран на броду.
- Свако ко тражи открије виски свог живота – мудро закључи MNW.
- Остаћеш и ти? – заинтересова се Раде.
- Понећу у пљосци...
- Без леда!!! – запрепасти се Раде. – То је светогрђе!. Не може!

Опрезно су одлебдели изнад густих крошњи, као да плове по зеленом океану. На брежуљку изнад села видик се отвори.
Испред светог храста


столовао је дрвени кип



- Врховни бог, Световид – објасни Амик-
- А ми? – увређено запита MNW.
- Ми смо његови изасланици...
- Четири богића и једна богиња – прошапта MNW. Златана га погледа захвално, «знала сам да је то мудар момак», рекла је очима, без иједне речи.
- Један бог и четири богиње – огласи се ка5ан несташно. – То је боља сразмера.
- Било некад, у црвеним квартовима – муну га Златана. – Ка5ан и богиња, како то дивно звучи!

Ноћ се спустила као када се завеса подигне у позоришту.

Одјекну нескладно, ритмично певање. Ватра је запламтела, мешајући мирис дима и сламе са Златаниним парфемом.
На великом огњишту горела је лутка од сламе, размахујући пламеним рукама


- Они не знају да смо овде – разочара се MNW. – Да се спустим доле и покажем им како се воде такве представе?
Снажан тресак грома протресе шуму и са друге стране, изнад дрвећа указа се...

(наставиће се, други део, па... има још... )

Миливој Анђелковић



Следећи наставак > 32. Други део – (33. наставак) - Учитељи и богови (32. наставак – II део) 22.10.10.   http://vizant.blogspot.com/2010_10_01_archive.html