29.7.10

LAV у Фенси граду (30. наставак)

Ка5ан је плочу са путоказом опрезно положио на црвену лампу у Магленој соби. Спојили су прсте и мочварно зелену заменио је вихор боја које су се заковитлале око њих. Соба се претворила у психоделични соларијум...


- И доктор Лири би нам завидео – прошаптао је Амик али га нико није разумео.
- Пшшшт! – засиктали су. – Квариш пут у будућност...

- Ионако је руинирана...

- Пшшшшт!!! !!! !!!

Кошмар боја се смиривао и плава је преовлађивала: небеска, византијска, маринска, фејсбуковска... Лампа је три пута затрептала, утрнула и добила боју жара који се гаси.

Радознало се пожурили на палубу. Дунав је поново био сивкасто-браон а на обали, испред њих


лебдео је град замагљен круном облака. На празном пристаништу је писало


! ДОБРО ДОШЛИ !

F@NCY   CITY


- Најзад! – одахнуо је MNW. – Стигли смо у дигиталну будућност!

- Овде сам већ био... – промрмљао је Прекобарац разочарано. – Остаћу на броду као дежурни, а ви обиђите будућност.

- Каква је? – нестрпљиво је упитала Златана.

- Неиспричљива – одговорио је Прекобарац загонетно. – Само пазите, запамтите: никако немајте размењивати Love.

- Да и њих узјашем? – враголасто је запитала Златана.

- Драга, молим те... – узнемирио се ка5ан. – Не треба све буквално схватити...

- Ми, који лебдимо на таласима љубави... – изрекла је Златана и самоуверено прва изашла на празан кеј.

Испред је лебдела пројекција старинске зграде у загаситим ретро-бојама и вертикале облакодера и кула које су подрхтавале као слабо причвршћене кулисе. Чула се музика полетног оркестра и повремени узвици. И, чим су зашли за угао...



... оркестар са легинарским шлемовима под диригентском палицом Осмице полетно је, у ритму добошарења, певао Love, love, all are love… Огроман трг је био прекривен збијеном масом


сенки које су зането понављале рефрен:

- Да вам преведем? – услужно се понудио ка5ан.

- Ох, драги...! – и Златана на очиглед свих залебди изнад плочника.


- ...како је то сувишно и баш зато лепо од тебе! Ти си велики мајстор реконституције непотребног...

- Молим? – забезекну се ка5ан.

- Нема молим! – објасни му Раде. – Каже да те воли и да ће те заувек јахати!

Две сенке се издвојише из масе и лагано, клизећи ивицом плочника, пришуњаше се до њих.


Доушници, помисли Амик. Неки сиви жбири...


- Купите, френдови... – прошапта прва.

- ... лажан новац... – настави друга.

- Сви апоени, картице, чекови, можда и ваши...

- Зашто лажан? – упита ка5ан.

- И роба је таква! – одреза прва сенка.

- Ви сте неки неупућени странци? – посумња друга

- О, сувенири! – покуша Раде да разуме ситуацију. – Али чиме?

- Како чиме? – зачуди се сенка, прва или друга. Даћете ми турбо !!!ЛАВ!!!



- Или вишеструко «Свиђа ми се», «Волим ово», «Ти си ОООкккЕЕј!» «Прими моју лав» и тако то...


- Сети се шта је рекао Прекобарац! – шапну Амик и гурну Радета иза себе. – Хвала господо! Имамо лав само за своје врло ограничене потребе...

- Или хоћете да вас ја узјашем! – грмну ка5ан а сенке побегоше у масу.

Оркестар утихну, затим загрмеше добоши и ућуташе, праћени хуком масе. Изнад ње, као подигнута невидљивим концима, уздиже се



и за тренутак скину маску.


- ЛАВ!!! – грмну један део.

- Ноу лав! – одговори други.

- Велики Савет Провидера ФенсиСитија...

- ЛАВ!!! – одазвао се део масе.

- Ноу лав! – одговори му други.

- ... саслушао је оптуженог аватара Ћерање и одлучио да поменути аватар прихвати Лав и сваком френду пошаље по три велика ЛАВ-а, френдовима френдова по два, а свим осталим по један ЛАВ, као и «Ја сам Океј, ти си Океј», «Свиђа ми се», «Волим ово» и поклон поклона за поклањање поклона! Рекао сам, чули сте! ЛАВ!

Оркестар удари туш, задену палице за појас a шлемове замени карневалским капама.



Одлазили су у строју, имитирајући мажореткиње и злокобно звецкајући мачевима. За њима се осу већи део сенки, једино центар остаде збијен и непоколебљив.


- ЛАВ!!! – замаука један део преосталих.

- ВаВ, вАв, ВаВ! – одазва се други и подиже летве, мочуге и беџеве-топузе на којима је писало аAВ!!!

И поче општа туча. Рукама, ногама, маскама и транспарентима.



MNW зину, збаци шешир са главе и изгази га.
– Зашто, зашто, зашто... јечао је.

- Добро дошли у наш град – застаде последњи добошар. – ЛАВ!



И он кратко забубња у част гостију. – Не обраћајте пажњу, то је пословни договор узгајивача купаца.


- Али они се туку! – зачуђено одговори Амик.

- Буде ту и тамо... Шта ћете, слободно тржиште, све се догађа... Не идите тамо, младићу – добаци он за MNW.

Било је касно. MNW је пришао последњим преживелим борцима раширени руку које бране светлу будућност.



- Конкуренција! – узвикну прва сенка. – Отима наш део!


Баци се на MNW а за њим и остале сенке. MNW потону под тежином њиховог црнила.

- Не! Господо, не! – хорски узвикнуше Амик, ка5ан, Раде и Златана.

Сенке се усправише, погледаше доле и узмакоше – није се имало шта видети.


Са стране шаренила се једва препознатљива мрља која је подсећала на њиховог друга.



- Јадни MNW – прошапта Златана и сакри главу на груди ка5ана.

- Рекао је да он не може... – прогргла Амик. – А види га сад!

- Његове боје – потврди Раде. – Само је шешир остао...

И он диже MNW-ов спљоштени шешир и пажљиво га положи преко мрља.

- Правда на делу – објасни добошар радосно. – Напао је слободну тржишну утакмицу...

Он се заљуља и Амик испружи руку да га придржи и да му објасни... На шаци је осетио голицање, десетине мрава се размилело. Лева? – помислио је панично. Не, десна, одахнуо је.

Тада угледа своју осумњичену шаку која мигољи прстима – са друге стране добошаревог тела.



Тргао је руку, ужаснут и згађен; била је обележена црнилом на ноктима. Добошар се исправио, смирено загладио униформу да прекрије црну рупу пробоја Амикине руке и нагнуо на другу страну.


Све се љуљало, ка5ан, Раде, преживеле сенке, зграде. Тло се уздизало и спуштало као да дише и Амик осети да се и он клати. На старинској згради испред њих љуштила се укрсна фасада и откривала основа конструкције од цигластих кодова налеглих на празнину.



- Хоботрес – објасни добошар смирено. Извуче палице и одбубња кратки рафал-туш. – Уграбила је нешто велико...


- Ко? – упита Амик не желећи да верује ономе што је чуо.

- Псссст! – зашишта добошар. – То се не говори. Не пита. Сви то знају.

- Али...

- Нема «али»! Али верно служи свакој будали! Научили су мајмуни, просветлио се Буда...



Добошар им окрете леђа са рупчагом пуном таме и клатећи се као Јовица оловних ногу пожури и заклаћени град који се љуштио, шаљући кратке сигнале рафалних тушева својим палицама.

- Враћамо се! – просикта ка5ан и привуче Златану к`себи. – Бринем за Арго.

- Ово се зове јахање! – повратио се Раде из шока. – Хоботрес је као јахотрес, само без поенте!

- Госп`он Раде, грешите – укључи се Златана, побледелог лица. – Она то ради без емоција...

- Нимфоманка? – запита Раде.

Ка5ан га тако погледа да Раде прогута додатак, скрати поглед и пожури напред.

Пристаниште се још љуљало, а Дунав је протицао, смирен и уједначеног тока као прастаро божанство које више ништа не може да изненади.

На меким таласима светлуцао је Арго својим елегантним сивим линијама...

(Има још, али... који верно служи... БИЋЕ... мада постоји и небиће, али... )

Миливој Анђелковић

Следећи наставак > 31. Комп - Држава Три Краља (31. наставак) 24.8.10.
http://vizant.blogspot.com/2010_08_01_archive.html