16.4.10

Маглена соба за духове и специјалце (26. наставак)

- Опет ћемо спајати прсте? – запита Златана и уплете своје у шаку ка5ана.

- Прсте? – понови ка5ан. – И прсте, наравно...
Раде гурну Амика који га строго погледа: пусти их да уживају док то желе...

- Али не овде! – преузе команде Прекобарац. – Ка5ане, зауставите брод. Идемо у Маглену собу...
- Дивна је! – изјави Златана. – Баш је било пријатно у њој...
- Са киме сте... – није издржао Раде и Амик га одалами лактом. Радета пресече реченицу на пола: - Би... ћемо... и ми...
И љутито се окрете Амику: - Зашто ме фалсификујеш? Ја сам аутентичан једино кад грешим!

- Маглена соба? – упита Амик. – Маглом против магле?
- То је научна магла, не излучевина хоботнице Vulgaris – објасни Прекобарац док су ишли ка крми брода. – Њена магла затвара видике да постоји само оно што је сада. Довешћемо јој историју за врат, сву тежину прошлости која је и њу створила...

Ка5ан домаћински отвори врата...


... и иза румене сфере изрони збуњено лице MNW- а.


- Ајој! – огласи се прва Златана, а допуни је хор запрепашћених гласова.
- Па ви нисте...
- Нисам! – мирно изјави MNW и истеже се у свој висини да потврди своју присутност.


- А ја сам по вама назвао крму и ограду! – увређено приговори ка5ан.

- И лепо смо те ожалили – додаде Раде. – А рекао сам ја...

- А где сте били?– прекиде га Златана са надом у гласу.
- Овде. Све време.
- И када смо ка5ан и ја…
- И тада. Проверавао сам јесам ли цео или…
- Па што се нисте јавили, побогу!
- Нисте ми сметали. А нисам ни ја вама.
- Господине Mister New Wavе, то превазилази... – поче званично ка5ан.

- Доста приче! – подвикну Прекобарац. – Немамо времена за расправе. Спојте прсте, одмах!
Амик осети топле, глатке и дрхтаве прсте насупрот својих и тихо промрља.
- Није то важно, госпођо. Сви смо одрасли...
- Све сам чуо – одбруси ка5ан. – Али, признаћете...
- Нећемо! – подвикну Раде. – Испружи канџе, и без приче!

Све прекри свечани и дубоки глас Прекобарца, пун тајанствених трептаја који су се смењивали као стара, некада добро знана па заборављена мелодија.

- Велико Пе, отвори се,

Велико Ве, раствори се,

ХаТеТеПи, покрени се,

Дупло Ве Три, отвори се!

Све је постало провидно, као у акваријуму. Одгоре су се спуштали блистави велови избраздани плавичастом светлошћу. Дроњци времена су висили, лелујави и нестални, избушени муњама па прозрачни и нежни као заласци које памтимо. Историја се размицала као убрзани спот да их пропусти у плаветнило које се назирало на крају, у само срце времена.


- Наше време је фалсификат, госпођо – прошаптао је Амик.


- Зато смо ми стварни – дошаптао је ка5ан.
- Истинско време је оно које носимо у себи – наставио је Амик, једва чујно.
- Да, то наше рачунање времена... – тихо ће Златана. – Украло ми је деценију, и више... А вама?
- Мени пола живота! – огласио се Раде.
- Ону у кафићу или ван њега? – питао је Амик.

- Тише тамо! – подвикнуо је Прекобарац. – Кривите спирале времена, ко зна где ћемо доспети...

Велови око њих су тањили, магија сабијања и кроћења времена била је на самом крају. И заиста, зврцнуло је звуком аутоматске рерне која је завршила циклус а румена кугла на средини је трепнула сјајем жара који се гаси.

Изашли су, црвене сенке су лелујале око њих. Брод је био укотвљен близу огромних стабала огрнутих маховином и укорењеним у мочвару.


Сунце је сијало, неко млађе Сунце, благо и меко, златастих зрака који нису палили кожу. Светлост се слагала у прозирним веловима, а сиво-браонкасти Дунав је добио светло-зелено прозирност, све до рибљих племена у дубинама.

- Где смо? – упита Раде обазирући се у неверици.
- На броду, као и до сада – одазва се ка5ан. – Уплашио сам се да ћемо се наћи у чуну издубљеном у деблу дрвета.
- Претворени у своје претке, мушке и женске – додаде Златана.
- Нема шансе! – објасни Прекобарац. – Требало је да прође 20 векова да се ми сусретнемо, то ни магија више не може да поништи.

- Чак се и Mister New Wavе појавио – изјави задовољно Амик.
- Могао је он и раније, али није хтео да... – поче Раде.
Амик га муну у ребра и Раде, зачудо, заћута усред реченице.

- Заиста, шта се десило са вама? – упита Прекобарац оно што је свима било на уснама.
- Нагнуо сам се, пао у воду


и лопатице мотора су ме исецкале у млевено месо – сталожено објасни Mister New Wavе. - Много крви и делова тела, тамо се рибе још сладе ненаданој гозби.
- Господин вас озбиљно пита а ви се шегачите – Златана је била спремна да се наљути.

- Госпођо, то се ЗАИСТА догодило. Право питање треба да гласи: откуд MNW овде, поново са нама?
- ??? – сви се окренуше ка њему.

- Генетика, Школски пример. Отац је од младости до данас велики фан компјутерских игрица, мајка цртаних филмова, а касније стрипова. Толико да је то утицало на њихов генетски склоп који су пренели на мене.

- А то значи – превео је Раде одмах – да наш пријатељ не може да погине, умре и тако то. Знаш ли колико живота имаш?
- Не знам, то је мој велики усуд. Увек се и ја то запитам, До сада сам потрошио три, надам се да имам форе бар до десет.
- Одлично! – обрадова се ка5ан 55. – Бићете наш специјалац, човек за посебне задатке.
- Почаствован сам – сагласио се MNW. – За ову мисију спреман сам да уложим два, три живота...

- Али, где смо? – упита Амик погледајући прашуму која се ширила на обалама.

У даљини, видео се дим између стабала.



- Тамо ћемо сазнати – показа Прекобарац. – Ено насеобине или групе ловаца. Можда и ратника.


Ка5ан критички одмери стазу која је излазила на Дунав.
- Жао ми је, али брод тамо не може...
- Могу ја! – понуди се Прекобарац. – Левитирање ће њима изгледати као ход богова. И још неко... Раде, на пример?
- А не, хвала – Раде се заклони иза MNW. – Имам вртоглавицу и од најмање висине. Ту је специјалац, зар не?

- Али ја не умем да... – забрину се MNW.
- Умећете – охрабри га Прекобарац. – Држите се за мој појас и лебдећете. Тако сам читав грозд сапатника превео преко мочваре. Идемо, изнад стазе – над равном подлогом левитација је појачана.

И он закорачи преко ограде, испружи ногу, па другу. На броду, сви повише рамена очекујући снажно БУЋ! Али Прекобарац остаде да лебди пола метра изнад воде, као незграпни дух.



- Узми ово – Раде тутуну MNW-у у руку упаљач и батеријску лампу. – Богови су убедљивији кад се играју ватром.

MNW прекорачи ограду, ухвати се за Прекобарчев појас и остаде у ваздуху као његова млађа, елегантна сенка.

Затим кренуше, ситних покрета који су их у великим замасима понели ка потоку, па изнад њега док не нестадоше у крошњама.

- Остаје нам да чекамо – објави ка5ан и да стражаримо на мосту да нас неко или нешто не изненади. Овако – Златана, па Раде, а кад падне ноћ Амик па ја... Драга, изволи, правићу ти друштво...

Миливој Анђелковић

Следећи наставак > 27. Милосрдни стреломет старих Словена (27. наставак) 13.5.10.
http://vizant.blogspot.com/2010_05_01_archive.html