Боје су дивљале око њих, руке које су додиривали биле су једина стварност у средишту калеидоскопа.
- Пре ће бити комплекс – проговори ка5ан. – Или компас, што да не, важна справа...
- Комплимент, компромис... – гласно је размишљала Златана.
- Можда компањони, или компартија? – огласи се Раде.
- Неки комплот – додаде Амик. – Није компот, али јесте нека компликација...
- Сви сте у праву! – признаде ка5ан резигрирано. - Ено одбора за дочек... Од њега ћемо чути.
По пристаништу се шеткала усамљена фигура, нервозних покрета.
- А онда ће у неки луди провод... . нагађао је Раде. - Или на целоноћно совљење...
- Али, господо! – узбуни се Златана. – Погледајте! Зар не личи на нашег покојног MNW?
- Све ће нам личити док... – поче Амик и ућута.
- Само аура – покуша да објасни Прекобарац. – Виртуелна приказа...
- У чему је разлика? – Амик је опет све знао. – И ми смо у укупном збиру 99% виртуелни, постојимо само 1% за себе и околину...
- Али, ово је MNW... – понови Златана.
Расплинута силуета им махну, Златани посла пољубац, скиде шешир и наклони се.
- Шта сам вам рекла! – победоносно ће Златана. – Само он има ту, урођену елеганцију.
- Хммм – поче ка5ан. – Ја баш нисам...
- Ти, драги, имаш другачију, мушку! – примири га дама. – Сада ћете се уверити...
Арго се примаче кеју и слика се разбистри:
- Пречица до знања – објасни му Златана и препусти се емоцијама. – Дивно је да вас опет видимо!
Сви загаламише, пуни питања. Арго је још пристајао а MNW је морао да одговара.
- Немам благог појма шта се десило. Освестио сам се у студију, морао да одрадим три рекламе и ево ме... У једном комаду, виталан и, изгледа, слободан...
- Какав је ово град, држава, коплот... – питао је Амик.
- New age Sity and State… Компанија три краља.
- Ипак компанија! – потврди своје мишљење Прекобарац. – Мада овде нисам био...
- А оно ЗСМ?
- Девиза три краља: Златоносно, Сексизобно, Младолико!
- И заиста је тако? – упита Златана.
- Јесте! – признаде MNW. – За министре и краљеве.
- Молим вас, разилазите се. Нема ничег што толико...
... и он прогута последње речи и расплину се у неколико шарених мрља.
- Притиснули му конто! – објасни MNW. – Али, израшће он опет...
- Ништа не разумем! – признаде најзад Амик.
- То су радници – купци. Узгајају их као шампињоне, аутоматски ђубре и заливају. Заједно са њима расте намештај, апарати, куће...
- Људи – биљке – згрози се Амик.
- Начело ефикасности и продуктивности, доведено до краја.
- А класна свест? Право личности? Слобода избора?
- Молим? – зачуди се MNW. – Госпон` Амик, није ово 20. век. Ово је 29, или тако неки, век...
Амик трепну и унезверено се загледа у будућност. Видео је неколико пролазника. Кожа лица им је била затегнута и скоро провидна, заустављена у времену.
- Ја се овде не бих задржавао... – изјави Амик сумњичаво загледајући около.
- Останите на Аргу, као дежурни – једва дочека ка5ан. – А ми ћемо мало да гвирнемо у ту велику будућност коју нам сви обећавају...
Враћајући се на брод Амик угледа необичну гомилу...
OVDE IDE DEO TEKSTA KOJI JOŠ NE SMEM DA OBJAVIM - BIĆE U KNJIZI, PA ŠTA BUDE, BIĆE - ako bude...
... Робот је стајао укочен, камере су биле далеко и Амик покуша још једном.
- Ама, вама то не треба – проговори он главе дигнуте ка камерама. - А ја бих то однео на брод....
Мали метални створ се издужи, оживе и понови:
- Абањено!
Чуо сам! – одсече Амик. – Да је Раде овде ти би већ добио камен у бубрегу и песак у куглагере!
- Аба...но! ... Њено! А... њено! – убрза робот издужујући се све више.
Амик трепну, закорачи уназад и убрза ка броду.
Са обале, све камере су га претиле одбљескујући својим тамним објективима.
Савесно је обишао палубу, завирио у кабине и сместио се насупрот пристаништу. И тада је приметио да је Арго чудно миран и тих – нема оног сталног љуљушкања, ни удара таласића о корито. Дунав је био раван и гладак, као тамно огледало, али се зато обала љуљала, небо се навлачило
- Па она је све моћнија! – помисли Амик. – Што даље у времену, све је горе! Да ли то значи да нисмо успели, или тек треба да покушамо?
На прилазима граду виделе су се сенке како промичу.
На пристаништу се појавише остали путници Арга. Мали робот се котрљао за њима, а гротла камера су их пратиле.
Можда то и нису камере! – помисли Амик. – Можда су...
Враћали су се у тушини, камере су биле неме. Град је ћутао и повремено подрхтавао, тишину је пресецало ситно тандркање роботових точкова.
- Испловљавамо одмах! – одлучио је ка5ан. Арго се тргао, упалио моторе и окренуо крму малом роботу који је непомично стражарио на пристаништу.
- Како је било? – упита Амик, посматрајући их, замишљене и тихе.
- Узбудљиво! – објасни Раде и оде у кабину на окрепљење.
- Шта је било? – упита Амик Прекобарца.
Он затрепта својим тешким капцима.
- Дирљиво! Мачкица се попела на дрво и не уме да сиђе. Онда је дошла служба Наш спас за Вас.
- И скинула мачкицу?
- Сагорела је ласером. То је ефикасно и сигурно. А све присутне, па и нас, отерали су у Здравилиште и приказали нам спот о јубиларном, тристахиљадитом бомбардовању БумБумДунума. Паметне секирице и милосрдни дарови по лиценци «грчке ватре». Око тридесет мртвих...
- Побогу! Страшно!
- За њих је било лековито. Деловало је. Заборавили су мачкицу и узели распоред програма да дођу и на репризу...
Амик изгубљено погледа у даљину. Испред њих, на средини вечитог Дунава, ширио се светли процеп
Миливој Анђелковић
Тунел хаотичних светлости почео је отиче, преовлађивала је плавкаста и маглене куле непознатог града.
Изашли су на палубу, ка5ан се забринуто попео у командну кабину а остали су се поређали дуж ограде. На пристаништу није било добродошлице, само велики електронски билборд са треперавим словима:
NEW AGE - Komp. ZSM
DrŽavA TrI KrAljA
- Оно ЗСМ је скраћеница. А «комп»...? - нагађао је Прекобарац. – Компјутер или компанија?- Пре ће бити комплекс – проговори ка5ан. – Или компас, што да не, важна справа...
- Комплимент, компромис... – гласно је размишљала Златана.
- Можда компањони, или компартија? – огласи се Раде.
- Неки комплот – додаде Амик. – Није компот, али јесте нека компликација...
- Сви сте у праву! – признаде ка5ан резигрирано. - Ено одбора за дочек... Од њега ћемо чути.
По пристаништу се шеткала усамљена фигура, нервозних покрета.
- Жури му се да нас одради... – резигрирано ће Амик.
- А онда ће у неки луди провод... . нагађао је Раде. - Или на целоноћно совљење...
- Али, господо! – узбуни се Златана. – Погледајте! Зар не личи на нашег покојног MNW?
- Све ће нам личити док... – поче Амик и ућута.
- Само аура – покуша да објасни Прекобарац. – Виртуелна приказа...
- У чему је разлика? – Амик је опет све знао. – И ми смо у укупном збиру 99% виртуелни, постојимо само 1% за себе и околину...
- Али, ово је MNW... – понови Златана.
Расплинута силуета им махну, Златани посла пољубац, скиде шешир и наклони се.
- Шта сам вам рекла! – победоносно ће Златана. – Само он има ту, урођену елеганцију.
- Хммм – поче ка5ан. – Ја баш нисам...
- Ти, драги, имаш другачију, мушку! – примири га дама. – Сада ћете се уверити...
Арго се примаче кеју и слика се разбистри:
- Чувена женска интуиција – промумла Амик.
- Пречица до знања – објасни му Златана и препусти се емоцијама. – Дивно је да вас опет видимо!
Сви загаламише, пуни питања. Арго је још пристајао а MNW је морао да одговара.
- Немам благог појма шта се десило. Освестио сам се у студију, морао да одрадим три рекламе и ево ме... У једном комаду, виталан и, изгледа, слободан...
- Какав је ово град, држава, коплот... – питао је Амик.
- New age Sity and State… Компанија три краља.
- Ипак компанија! – потврди своје мишљење Прекобарац. – Мада овде нисам био...
- А оно ЗСМ?
- Девиза три краља: Златоносно, Сексизобно, Младолико!
- И заиста је тако? – упита Златана.
- Јесте! – признаде MNW. – За министре и краљеве.
- А остали?
- Ево, видите и сами...
Приказа која им је пришла, кратко проговори:
- Молим вас, разилазите се. Нема ничег што толико...
... и он прогута последње речи и расплину се у неколико шарених мрља.
- Притиснули му конто! – објасни MNW. – Али, израшће он опет...
- Ништа не разумем! – признаде најзад Амик.
- То су радници – купци. Узгајају их као шампињоне, аутоматски ђубре и заливају. Заједно са њима расте намештај, апарати, куће...
- Свако добија по 500 френдова да се међусобно забављају. Ако неко неће или не може да ради, краљ притисне његов лични конто у свом тефтеру и он пропада у подземље. Заједно са кућом, намештајем... Ту се рециклирају и опет расту, од почетка.
- Људи – биљке – згрози се Амик.
- Начело ефикасности и продуктивности, доведено до краја.
- А класна свест? Право личности? Слобода избора?
- Молим? – зачуди се MNW. – Госпон` Амик, није ово 20. век. Ово је 29, или тако неки, век...
Амик трепну и унезверено се загледа у будућност. Видео је неколико пролазника. Кожа лица им је била затегнута и скоро провидна, заустављена у времену.
На почетку булевара шарениле су се фирме
Дућан антиквитета, органа и беба – широк избор,
за свачији конто!
Удружење дружбеница, велеграђана и дигиталних варвара
Сервис Спас За Вас
- Ја се овде не бих задржавао... – изјави Амик сумњичаво загледајући около.
- Останите на Аргу, као дежурни – једва дочека ка5ан. – А ми ћемо мало да гвирнемо у ту велику будућност коју нам сви обећавају...
Враћајући се на брод Амик угледа необичну гомилу...
OVDE IDE DEO TEKSTA KOJI JOŠ NE SMEM DA OBJAVIM - BIĆE U KNJIZI, PA ŠTA BUDE, BIĆE - ako bude...
... Робот је стајао укочен, камере су биле далеко и Амик покуша још једном.
- Ама, вама то не треба – проговори он главе дигнуте ка камерама. - А ја бих то однео на брод....
Мали метални створ се издужи, оживе и понови:
- Абањено!
Чуо сам! – одсече Амик. – Да је Раде овде ти би већ добио камен у бубрегу и песак у куглагере!
- Аба...но! ... Њено! А... њено! – убрза робот издужујући се све више.
Амик трепну, закорачи уназад и убрза ка броду.
Са обале, све камере су га претиле одбљескујући својим тамним објективима.
Савесно је обишао палубу, завирио у кабине и сместио се насупрот пристаништу. И тада је приметио да је Арго чудно миран и тих – нема оног сталног љуљушкања, ни удара таласића о корито. Дунав је био раван и гладак, као тамно огледало, али се зато обала љуљала, небо се навлачило
густим веловима. У даљини, тамо где је плаветнило још преовладавало, уздигоше се огромни
пипци палацајући и савијајући се за неки гигантски налет.
- Па она је све моћнија! – помисли Амик. – Што даље у времену, све је горе! Да ли то значи да нисмо успели, или тек треба да покушамо?
На прилазима граду виделе су се сенке како промичу.
Нису журиле, личило је на корзо-шетњу у неком скрајнутом, провинцијском граду.
На пристаништу се појавише остали путници Арга. Мали робот се котрљао за њима, а гротла камера су их пратиле.
Можда то и нису камере! – помисли Амик. – Можда су...
Враћали су се у тушини, камере су биле неме. Град је ћутао и повремено подрхтавао, тишину је пресецало ситно тандркање роботових точкова.
- Испловљавамо одмах! – одлучио је ка5ан. Арго се тргао, упалио моторе и окренуо крму малом роботу који је непомично стражарио на пристаништу.
- Како је било? – упита Амик, посматрајући их, замишљене и тихе.
- Узбудљиво! – објасни Раде и оде у кабину на окрепљење.
- Шта је било? – упита Амик Прекобарца.
Он затрепта својим тешким капцима.
- Дирљиво! Мачкица се попела на дрво и не уме да сиђе. Онда је дошла служба Наш спас за Вас.
- И скинула мачкицу?
- Сагорела је ласером. То је ефикасно и сигурно. А све присутне, па и нас, отерали су у Здравилиште и приказали нам спот о јубиларном, тристахиљадитом бомбардовању БумБумДунума. Паметне секирице и милосрдни дарови по лиценци «грчке ватре». Око тридесет мртвих...
- Побогу! Страшно!
- За њих је било лековито. Деловало је. Заборавили су мачкицу и узели распоред програма да дођу и на репризу...
Амик изгубљено погледа у даљину. Испред њих, на средини вечитог Дунава, ширио се светли процеп
као путоказ за бољу прошлост.
(Наставиће се, наравно)
Миливој Анђелковић
Следећи наставак > 32. Први део - Учитељи и богови, нови и стари (32. наставак – I д... 22.9.10. http://vizant.blogspot.com/2010_09_01_archive.html
