Окупили су се у Магленој соби и спојили прсте. Црвена светлост их је обасјала а ка5ан прошапта сетно, за себе: - Као да сам у Амстердаму…
- Чула сам, драги – дошапну му Златана. – Тада си био млађи… И несташнији…
- Тишина, тамо! – подвикну Прекобарац и изговори чаробну бајалицу. Светлост се појача
а једна рука, црвена као да је преливена крвљу, пролебде изнад њихових.
- Шест пари! – смирено објави ка5ан. – Ослободили смо се слепог путника…Црвенило се појачало до вриска и истањило. Одгоре су се спуштали стакласти велови избраздани зеленкастосивом светлошћу. Прошлост се убрзано размицала а будућност...
- Будућност је романтична? – упита Златана знатижељно.
Из близине, као да им шапућу у ухо, разговетно су се зачули бучни гласови.
- Кажем вам, Прометеј је крив! Све те бомбе су ватра...
- Ма, немој! – подругљиво ће други Глас. – Почело је пре њега. Од Нарциса!
- Зашто сад па Нарцис?! – забезекну се први Глас.
- Постао је свестан своје лепоте... – поче да објашњава други Глас.
- Лепота ником не смета, чак...
- Не смета, али ствара самосвест...
- Све Зевсови пулени... – растужено објави трећи Глас.
- Има и ваших... Људе сте уздизали до богова...
- Шта се свађате? – зачуди се Четврти глас. – Опште је познато да је кривац Колумбо...
- Ха, ха, ха... – развеселише се остали гласови. – Промашио си за неколико миленијума! Он ће тек бити крив....
- А Нобел и Ајнштајн?
- И они, али много касније...
- Шта ћете ви овде? – проговори познати Глас. – Ви, тамо, што се шетате између светова...
Маглену собу прели зелена светлост у чијем средишту залебди риболика прилика.
Свет се у трену претвори у велики акваријум.
- Враћамо се, Прамајко – проговори Прекобарац удахнувши воду са ваздухом. – Можете ли да нам помогнете?- Ко си ти? – зачуди се Прамајка. – Ти ниси Мајка. Имате ли ви уопште Мајку или сте неки изгубљени па нађени? Ако сте нађени...
- Хајде, драга – подстаче је ка5ан. – Ја знам да ти то умеш и можеш.
Златана се загрцну од воде и иступи корак напред.
- Ту сам, Прамајко! Изгледа да смо мало залутали...
Прамајка је критички одмери.- Ти си овде једина Мајка?... Зато су деца таква... – примети она за себе. – Да обуздаш мало ове твоје... Много су дрчни. А ти, да се попуниш... И да радиш младу Мајку!
- Ка... – поче Златана и уједе се за усну. – Са ким?
- Е, то је мало теже – примети Прамајка и поче да одмерава једног по једног, одмахујући главом.
- Може ли са овим? – упита Златана и показа на ка5ана. – Иступи! – нареди му царским гласом.
Ка5ан је зачуђено погледа, али искорачи напред.
- Са њим? – упита Прамајка. – Он ти је, кћери, пустолов... који се примирио... И ратник, који би још да ратује... Па, може. Али мораш да га покориш!
- Ја ћу то договорима – објасни Златана.
- Може и договорима, чим научи да слуша. Зато га јаши! Ти одгоре! Увек и стално!
- Хоћу Прамајко! Јахаћу га! – свечано обећа Златана, а ка5ан је љутито погледа кријући очи од Прамајке.
- Треба да изађете у Време – закључи Прамајка. – Даћу вам путоказ. А теби – окрете се Златани - послаћу мало песка испод Лепенског брдашца. Ставићеш га под јастук, да родиш младу Мајку. Њој исто подметни, и свакој Мајци... Да род буде вечан, разумеш?
- Хоће ли бити и мушких? – запита Златана.
- Биће, биће – потврди Прамајка. – Њих увек буде, или се нађу... Али морају се зграбити пре него што зарате...
- Мајко – упита Раде – може ли мало више тог песка? Тридесетак џакова, шта је то за вас...
Прамајка га одмери и помилова по глави.
- Овај ти је најмлађи, сигурно... – упита она Златану. – Размажено чељаде, види се... Биће познат и славан, као бард или као лопов... Е, па, одох ја... Пошаљи једног поузданог са мном, да донесе...
Ка5ан искорачи, али га пресече Златанин глас.
- Господине Прекобарац, молим вас...
Прамајка одобравајуће климну главом, поручи: - Децо моја, слушајте Мајку! – и одгега у зелену светлост.
Прекобарац пође за њом. Обоје заобљени и нагнути напред, савијени од историје која их је притискала и када није ту, гегуцкали су као два древна обелиска које је углачало само Време.
- Какав би то био бизнис! – завапи Раде. – Само тридесетак малих џакова!
- Да ми, сами...
- Не долази у обзир! – узвикнуше ка5ан и Амик, као увежбан хор.- Зашто да не? – огласи се MNW. – Они неће ни приметити, а ми ћемо решити све проблеме...
- Не може! – одсече Златана. – Добићемо, зар то није довољно?
- Али само неколико џакова обичног песка...! – завапи Раде.
- Па да останеш са њима, ловиш рибу и јуриш зечеве – растумачи Амик.
- И рађаш Мајке! – потврди ка5ан слутњу која се назирала.
- Зашто Мајке? – побуни се Раде. – Рекла је – биће и мушких...
- Прамајка Весели Раде! – убаци Амик. – Не звучи лоше...
- Имали би попуст код њега за свако рађање – додаде ка5ан.
- И мимо тога – настави Амик. – Могао би да прави ракију од оскоруша и мезе од моруниних јаја...- Пробао сам једном... – поче Раде и схвати да је надмудрен, надвикан и надгласан. – Ето вам ваша кесица песка, убедили сте бога у мени...
Из зелене светлости изрони Прекобарац поштапајући се својим моћним штапом. Златани уручи кесицу сивкастог песка и осврте се држећи камену плочу у руци.
Златана му климну главом и он плочу уручи ка5ану.
- Ви сте ка5ане, Мајка нашег брода. Уместо компаса узмите овај путоказ кроз Време који нам је даровала Прамајка.
Ка5ан се наклони, прими плочу, церемонијално је диже да је сви виде и сам загледајући у њу.
На плочи је био урезан само један знак:
(Има још наставака, али полако, тешко је извући се из будућности...)
Следећи наставак > 30. LAV у Фенси граду (30. наставак) 29.7.10.
http://vizant.blogspot.com/2010_07_01_archive.html
Нема коментара:
Постави коментар