18.11.10

Тајна поруке на обали Дунава (35. наставак, први после 32...

... јер су 33. и 34. наставак већ објављени као Његово Величанство Издавач и Излет у Блајбингер...)


 Сутрашњи дан посада Арга је одредила за дан одмора. Завукли су се у притоку Дунава
које није било на карти. Блистава речица која је током векова нестала.


- Зато је нестала – приметио је Амик. – Оваква лепота не може се обухватити људским мерама.

- У тој лепоти, чули сте, жене и деца плачу – подсетила их је Златана. – Док гледају ове знаке.

На столу пред њом била је фотографија коју је јуче Прекобарац снимио у словенском насељу.

- Преписала сам знаке, да их лакше растумачим – и Златана извуче други папир.

- А ова срца? – упита ка5ан. – Не сећам се...


- Ја сам их додала – објасни Златана. – Да текст буде лепши...

- Није писмо – закључио је Прекобарац. – Тих десет бројева и понеки знак се смењују, умножавају, спајају, раздвајају...

- Тако шанкери бележе попијена пића – приметио је Раде. – Ево видите:

I

1 2 3 4 5 6 7 8 9

234 6 9 1 578

6*> ~99~ *1

6**>> -999~ <@*1

6**>>> -<9~ <@**1

6**><**9 <@**1

***69 / <@@**1

- Први ред је: шта све имамо у шанку. Други ред, средина: шта препоручујемо. И сада, гост 6 попије две, па три, па још једну, укрсти очима, видите тај развучени икс, и улалки се загрливши нову флашу.

- Ђуп, нема још флаша... – допуни га MNW.

- Може и ћуп – сложи се Раде. – Битно је шта је унутра.

- А шта је ово десно? – упита ка5ан.

- Шанкерова жена – предложи Златана.

- Са толиким носем? – одбрани јединицу Прекобарац.

- То није белешка – закључи Амик.

- Можда мапа закопаног плена – досети се Прекобарац.

– Превише је ознака за тако нешто – одби Амик.


- Са списком учесника у подели – прихвати MNW. – Неки ће добити део блага, а неки...



- Мени то личи на редослед кадрова за спот – замисли се MNW.

- Синко... – поче очински Амик

- Зашто да не? – узбуди се Златана. – Можда распоред учесника неког важног догађаја? Венчања кнежевог сина?

Изнад њих се ускомеша ваздух, захуја, зацвекета и нешто

златасто-сиво нестаде иза крошњи.


 - Шта је то? – забрину се ка5ан.


- Као да су се куцнули чашама – примети Раде. – Да нам помогну да ово растумачимо... Видите, флаше личе на људе.


Празна – звони, полупразна звецка и тражи још, а пуна позива на дружење. Па тако и ове флаше, односно људи...


- Људи? – запрепасти се Амик. – Ма, хајде! Инвентар племенских залиха хране?

- Људи и жене! – обрадова се Златана. – Зашто да не?

- А ово је ипак нека врста синопсиса за спот! – није одустајао MNW.

- Сад ће чича вама... – Раде зашкиљи очима, забаци шешир на теме и унесе се у цртеж на фотографији.

- Ево овако. Ово 6 је неки дебељко


са стомаком. Јел` личи? Личи! А ово 1 је мршавко

са повећим носем. Видите? И он личи!


- А 9 је онда... – уплете се MNW.

- Мали, не прекидај ментора! – Раде му одузе реч. – Наравно, 9 је

дама са узбудљивим сисама, љуби је Раде...


- То је решење! – одушеви се Златана. – Мада, толике груди, то више није модерно...

- Губи се елеганција фигуре – потврди ка5ан и Златана га нежно ухвати за руку. – А буду и меке, као расплинуте...

- А онај уплетени зврк са стране? – упитао је Амик. - Исти као нешто најмодерније, из 21. века.

- То ћеш ти да решиш – одлучи Раде. – Ево целе приче, слушајте...

- Хм... Овако... На журци било девет особа, а главна била 9-ка, није ни чудо, онаква цица... А 6 и 1 почели да јој се набацују и да добијају светлаце кад играју са њом...


- А остали? – упита Амик, решен да одмах пронађе грешку.

- Остале даме су, природно, биле љубоморне... А мушкарци завидни што њихове цуре нису такве... Али 6 је био активнији код 9-ке, пошаље јој целу цвећару и обећа живот у вили са послугом, тако да 9 почиње да се удваја и лебди пола метра изнад земље, све од среће. Неће да пропусти прилику и видите...

... да миг 6-ци и они се споје
6**><**9 <@**1

***69 / <@@**1

ево, видите, 69 и обоје добијају светлаце, знате већ од чега...



- А носати? Шта је он у тој причи? – упита Прекобарац, збуњен што носати много личи на њега.

- Неуспели конкурент, није био брз и ефикасан и шаље неке уврнуте звркове које ће Амик да реши, обећао је.

- Ништа ја нисам обећао! – успротиви се Амик.

Изнад њихових глава зазуја, зацвекета, бљесну.


- Опет неки прелет! – узбуни се ка5ан.


- Отишао је, драги – утеши га Златана и намести главу на његово раме. – Даље, госпо`н Раде, даље, молим вас!

(Наставиће се, има још...)
 
Миливој Анђелковић



Следећи наставак > 36. Кад футур добије исфур... (36. наставак)4.12.10.
http://vizant.blogspot.com/2010/12/36.html



22.10.10

Учитељи и богови (32. наставак – II део)

 Снажан тресак грома протресе шуму и са друге стране, изнад дрвећа указа се...


- Ко је сад па овај? – запрепасти се MNW. – Конкуренција?

- То је Велес, бог поља и шуме – одшапну Амик.

- Они, значи, постоје?

- Него шта! И они су медијске личности, свако има век-два славе па га замене новим. Ни екрани историје не могу без нових звезда.


Из масе иступи кнез племена.


Изгледао је љут и незадовољан и обрати се Велесу.

- Шта каже? – упита Амик Прекобарца који је укључио свог моћног гугл-преводиоца.

- Жали се: тешко им је – шапутао је Прекобарац. – Цео дан раде да преживе… Плена нема… Богови су их спречили да освоје Солун…

- Солун? – зачудио се Велес.

- Тесалоники, Солунос… - прецизирао је кнез.

- Ни случајно – одбио је Велес. – Ми то нисмо урадили.

- На зидине је долетео се појавио велики Перун лично – тврдио је кнез.


– Био је много љут и бесан… А после је стражарио, намрштен и наслоњен на бедеме Солуна, док се нисмо повукли.

- Није то био Перун – поново одби примедбу Велес. – Он ни не зна где је Солун… Заузет је својим небеским пословима. Са Прометејом комбинује како да се освете Зевсу…

- Како није био? Сви знамо његов лик… И бес… – изненади се кнез.

- Неки нови, тобожњи богови… Долазе са реке, врте се ту негде и лажно представљају…

- Он то… о нама? – упита Златана.

- Пст – утиша је Прекобарац. – Да чујемо…

- Јуче се расцветала магична папрат – причао је кнез.
 

– Али испод ње није било блага, нисмо ми те среће...
- Шта је било? – упита Велес. – Она се не расцветава узалудно.

- Само једна пећина... – поче кнез.

- Строга! – убаци Амик.

- У којој живи...

- Баба Рога! – допуни га Златана.

- ... неки дух који се хвали да је Сведух, или тако нешто... Али, духови се не једу, плена нема...

- Плена ће бити све мање – прекиде га Велес. – Око вас су државе, краљевине, велике војске… А ви би и даље племенску слободу… Свако за себе… Изаберите: лепши живот под краљевском влашћу или слободу племена и тежак живот…

- Помозите нам да освојимо Солун!


- Толико блага и хране! Шта је то за вас… А ми, ми би све решили…
- Солун треба нама. Долазе неки нови богови. Морамо да им покажемо сву нашу снагу… А ви никога не слушате. Ти, кнеже, ти мораш да заведеш ред у племену. Много гледате оне стране резе и кружиће. Чујем да је било и крви…

- Поџавељале се две жене…

- Ха! Две жене! Па подбуниле мужеве, потукла се братства, родови исукали мачеве, пала крв у племену! И сад ти хоћеш Солун! Да се тамо бијете. Чуо си, чули сте. Солун не дирајте! Изаберите! Краља и живот или племе и животињарење… Ја рекох!


И Велес пусти серију муња, одобрену Перуновом лиценцом.
Прекобарац искористи пометњу и сними знаке на стени.

- Бежимо! Чули сте да више нисмо добродошли…
На Аргу их дочека Раде, блудећег погледа. Покрети су му били оштри и незграпни, као учитеља који сачекује ђаке побегле са часа.

- Ево их. Већ… Знао сам да не вреди ићи…

- А Солун? – упита Амик. – Знате ли ко је то био? МИ! У неком од будућих похода спасли смо град пројектујући Перунове слике по бедему!

- Већ смо били? – упита Раде. – Ето, шта сам рекао… «Учитељ» је права учитељица живота…

- А оне црте и кружиће, због којих се туку жене, и цело племе? – упита Златана.

- Снимио сам их – обрадова је Прекобарац. – Добићете, по примерак за сваког.

Он се повуче у маглену собу и убрзо се врати са шест фотоса. Изгледали су овако:

I

1 2 3 4 5 6 7 8 9

234 6 9 1 578

6*> ~99~ *1

6**>> -999~ <@*1

6**>>> -<9~ <@**1

6**><**9 <@**1

***69 / <@@**1


- Шта је ово!!!


II



6~ ?9 <@@**1

6 ///!!!9 <@@**1

6##>> 9~ <@@**1

6 <<<&&&9~~ <@@**1

[[[6]]] 9>- < ***1


III

[[[5]]] 9*><***1

[[[5*]]] 9****1

[[[5**]@> 91***19***91*

[[[5**]@>> 8** 1?

[[[5**]@@>> 8!! 1??

[[[5**]@@>> --8!!!/// 1

[[[5**]@@>> <@*8


IV

[[[ ]]] 6***>>> <*9+

6*?~ ~ <<*9+*

6**><*9+*

6***9+***

****69**+**…….. **69**+**+**.

- Шта је ово? – зачуди се Златана. – Види, драги – обрати се ка5ану – шта је ово?

- Личи на коте за безбедну пловидбу...

- Кодови првог софтвера – нагађао је Прекобарац.

- Тајно писмо масонске ложе – закључи MNW.

- Нешто у деловима – примети Амик. – Римски и арапски бројеви... Изгубљени Хамурабијев закон?

- Рецепт за медовину, сигурно – закључи Раде. – Пробаћу да га искоктелишем...

- Па пећина са сведухом… - подсети их Амик.


- Шта то може да буде?

- Све ће то вама учитељ растумачити... – обећа Раде. – Али други пут... Сада ми се спава...

Наставиће се, има још... а до тада покушајте да пронађете простор на сајту у коме је визуелни роман почео - то је Удружење Без Адресе или скраћено УДБА јер ће се роман тамо и завршити.
Дакле, тражи се УДБА на http://www.amika.rs/index.html
јер, признаћете и сами:

БОЉЕ ЈЕ ДА ВИ ПОСЕТИТЕ УДБУ НЕГО ДА УДБА ПОСЕТИ ВАС!


Миливој Анђелковић
Следећи наставак > 35. Тајна поруке на обали Дунава (35. наставак, први п... 18.11.10.


(Фотографије: Изненађена девојка, аuthor Andy Eick
Изненађена мачка, аuthor Lipedia)
Муња, е, ово морам да потражим...


22.9.10

Учитељи и богови, нови и стари (32. наставак – I део)

У даљини, на Дунаву, тамнело се нешто велико.

- Острво са цариницима Три краља? – нагађао је MNW.
- Гусарски брод – био је убеђен Раде. – Са тамним једрима.
- Не могу да верујем... – прогунђа ка5ан.
- Бржи смо, и јачи, зар не драги? – забрину се Златана.
- Сада тачно знам где смо – утврди ка5ан. – То је вечити дунавски зуб, стена Бабакај!


Место са највише прича и легенди.
- Враћамо се, али у плићу прошлост – размишљала је Златана. – Имамо ли шанси да сретнемо Немању и Растка?
Прекобарац извуче свој калкулатор и чукну у њега.
- Ни случајно, госпођо. Тек се родио Немањин деда... А он још не зна да је то, па, и да га сретнемо, нећемо моћи да га препознамо.

Гола стенчуга Бабакаја за то време је израсла пред бродом.
- Ту пламенске старосте – објасни ка5ан - везују за стену девојке и момке који прекрше наредбе или обичаје. Осматрајте, можда ћемо наћи неку њихову жртву...
Стена је била празна, са неколико чврстих конопаца побелелих од сунца који су чекали нову жртву.
- То су Словени код којих смо већ били? – питала је Златана.
- Њихови унуци или праунуци. Мада су и они већ прешли Дунав и населили се негде доле, на путу ка Солуну.
- Ка Солуну? – забринуто упита Амик. – Сећате се, то им је био план. Они глобализују Балкан у велику, свесловенску насеобину.
- Великословени? – преслишавао се Прекобарац. – Великосрби, то постоји. Великохрвати, наравно. Великоцрногорци такође, настали су од Великих старосрба... Постоје и Великобањичини, из Велике Републике Бањица. Али Великословени?
- То не постоји! – одреза Амик.
- Како не постоји? Оно што је мало добија епитет Велико, а велико постаје Мало?
- Постоји ли Велика Немачка? Не постоји. Велика Амерска империја? Велика Русија? Велика Кина? Не постоје. Само оно што је мало, да би остало мало, добија епитет Великог.
- А Велика Британија?
- Она је то добила док је била мала, па је сада Великa да би се знало да је опет мала – објасни Амик.
- Код великих који нису Велики је све много једноставније – присећао се Прекобарац. – Они су велики, сви остали су мали.
- Такви пропадају – утврди Амик лекцију. – Штрче као ова стена, па сваки талас и ветар налете на њих. А Словени су као шљунак, увек су ту.
- Велики Шљунак? – упита Прекобарац, шмиркајући.
Амик га погледа сумњичаво: - Слушај ти, другар! Не спрдај се са историјом! Она је учитељица живота!


- Да ја имам толико ванбрачне, побачене, усвојене и подметнуте деце био бих професор - академик – примети Раде, а Амик увређено заћута.

По граји и померању шибља знали су да су примећени. Међутим, ниједан чун се одвоји од обале, ниједна прилика се не указа на чистини.
- Плаше се – закључи Амик. – Ка5ане, да се склонимо до предвече… А онда да их обиђемо, вероватно ћемо видети ритуал жртвовања у част богова.


- У чију част? - упита MNW зачуђено.
- У нашу, наравно – објасни му Раде.

Већ после подне изнад шуме се уздиже стуб дима.
- Почело је – утврди Амик. – Али који ритуал: призивања богова или молбе да се не врате?
- Клатио, не клатио, исто си платио... – гунђао је Раде. – Таман сам открио «Учитеља» у залихама, па да идем...
- Учитеља историје? – зачуди се Златана.
- Таман посла! «Учитеља» живота... – објасни Раде.

- А ви останите – сложи се ка5ан. – Неко треба да буде дежуран на броду.
- Свако ко тражи открије виски свог живота – мудро закључи MNW.
- Остаћеш и ти? – заинтересова се Раде.
- Понећу у пљосци...
- Без леда!!! – запрепасти се Раде. – То је светогрђе!. Не може!

Опрезно су одлебдели изнад густих крошњи, као да плове по зеленом океану. На брежуљку изнад села видик се отвори.
Испред светог храста


столовао је дрвени кип



- Врховни бог, Световид – објасни Амик-
- А ми? – увређено запита MNW.
- Ми смо његови изасланици...
- Четири богића и једна богиња – прошапта MNW. Златана га погледа захвално, «знала сам да је то мудар момак», рекла је очима, без иједне речи.
- Један бог и четири богиње – огласи се ка5ан несташно. – То је боља сразмера.
- Било некад, у црвеним квартовима – муну га Златана. – Ка5ан и богиња, како то дивно звучи!

Ноћ се спустила као када се завеса подигне у позоришту.

Одјекну нескладно, ритмично певање. Ватра је запламтела, мешајући мирис дима и сламе са Златаниним парфемом.
На великом огњишту горела је лутка од сламе, размахујући пламеним рукама


- Они не знају да смо овде – разочара се MNW. – Да се спустим доле и покажем им како се воде такве представе?
Снажан тресак грома протресе шуму и са друге стране, изнад дрвећа указа се...

(наставиће се, други део, па... има још... )

Миливој Анђелковић



Следећи наставак > 32. Други део – (33. наставак) - Учитељи и богови (32. наставак – II део) 22.10.10.   http://vizant.blogspot.com/2010_10_01_archive.html




24.8.10

Комп - Држава Три Краља (31. наставак)

Боје су дивљале око њих, руке које су додиривали биле су једина стварност у средишту калеидоскопа.
Тунел хаотичних светлости почео је отиче, преовлађивала је плавкаста и маглене куле непознатог града.

Изашли су на палубу, ка5ан се забринуто попео у командну кабину а остали су се поређали дуж ограде. На пристаништу није било добродошлице, само велики електронски билборд са треперавим словима:
NEW AGE - Komp. ZSM

DrŽavA TrI KrAljA
- Оно ЗСМ је скраћеница. А «комп»...? - нагађао је Прекобарац. – Компјутер или компанија?

- Пре ће бити комплекс – проговори ка5ан. – Или компас, што да не, важна справа...

- Комплимент, компромис... – гласно је размишљала Златана.

- Можда компањони, или компартија? – огласи се Раде.

- Неки комплот – додаде Амик. – Није компот, али јесте нека компликација...

- Сви сте у праву! – признаде ка5ан резигрирано. - Ено одбора за дочек... Од њега ћемо чути.

По пристаништу се шеткала усамљена фигура, нервозних покрета.


- Жури му се да нас одради... – резигрирано ће Амик.

- А онда ће у неки луди провод... . нагађао је Раде. - Или на целоноћно совљење...

- Али, господо! – узбуни се Златана. – Погледајте! Зар не личи на нашег покојног MNW?

- Све ће нам личити док... – поче Амик и ућута.

- Само аура – покуша да објасни Прекобарац. – Виртуелна приказа...

- У чему је разлика? – Амик је опет све знао. – И ми смо у укупном збиру 99% виртуелни, постојимо само 1% за себе и околину...

- Али, ово је MNW... – понови Златана.

Расплинута силуета им махну, Златани посла пољубац, скиде шешир и наклони се.

- Шта сам вам рекла! – победоносно ће Златана. – Само он има ту, урођену елеганцију.

- Хммм – поче ка5ан. – Ја баш нисам...

- Ти, драги, имаш другачију, мушку! – примири га дама. – Сада ћете се уверити...

Арго се примаче кеју и слика се разбистри:


- Чувена женска интуиција – промумла Амик.

- Пречица до знања – објасни му Златана и препусти се емоцијама. – Дивно је да вас опет видимо!

Сви загаламише, пуни питања. Арго је још пристајао а MNW је морао да одговара.

- Немам благог појма шта се десило. Освестио сам се у студију, морао да одрадим три рекламе и ево ме... У једном комаду, виталан и, изгледа, слободан...

- Какав је ово град, држава, коплот... – питао је Амик.

- New age Sity and State… Компанија три краља.

- Ипак компанија! – потврди своје мишљење Прекобарац. – Мада овде нисам био...

- А оно ЗСМ?

- Девиза три краља: Златоносно, Сексизобно, Младолико!

- И заиста је тако? – упита Златана.

- Јесте! – признаде MNW. – За министре и краљеве.


- А остали?
- Ево, видите и сами...


Приказа која им је пришла, кратко проговори:

- Молим вас, разилазите се. Нема ничег што толико...

... и он прогута последње речи и расплину се у неколико шарених мрља.

- Притиснули му конто! – објасни MNW. – Али, израшће он опет...

- Ништа не разумем! – признаде најзад Амик.

- То су радници – купци. Узгајају их као шампињоне, аутоматски ђубре и заливају. Заједно са њима расте намештај, апарати, куће...

- Свако добија по 500 френдова да се међусобно забављају. Ако неко неће или не може да ради, краљ притисне његов лични конто у свом тефтеру и он пропада у подземље. Заједно са кућом, намештајем... Ту се рециклирају и опет расту, од почетка.

- Људи – биљке – згрози се Амик.

- Начело ефикасности и продуктивности, доведено до краја.

- А класна свест? Право личности? Слобода избора?

- Молим? – зачуди се MNW. – Госпон` Амик, није ово 20. век. Ово је 29, или тако неки, век...

Амик трепну и унезверено се загледа у будућност. Видео је неколико пролазника. Кожа лица им је била затегнута и скоро провидна, заустављена у времену.

На почетку булевара шарениле су се фирме

Дућан антиквитета, органа и беба – широк избор,
за свачији конто!



Удружење дружбеница, велеграђана и дигиталних варвара



Сервис Спас За Вас

- Ја се овде не бих задржавао... – изјави Амик сумњичаво загледајући около.

- Останите на Аргу, као дежурни – једва дочека ка5ан. – А ми ћемо мало да гвирнемо у ту велику будућност коју нам сви обећавају...

Враћајући се на брод Амик угледа необичну гомилу...

OVDE IDE DEO TEKSTA KOJI JOŠ NE SMEM DA OBJAVIM - BIĆE U KNJIZI, PA ŠTA BUDE, BIĆE - ako bude...
... Робот је стајао укочен, камере су биле далеко и Амик покуша још једном.

- Ама, вама то не треба – проговори он главе дигнуте ка камерама. - А ја бих то однео на брод....

Мали метални створ се издужи, оживе и понови:

- Абањено!

Чуо сам! – одсече Амик. – Да је Раде овде ти би већ добио камен у бубрегу и песак у куглагере!

- Аба...но! ... Њено! А... њено! – убрза робот издужујући се све више.

Амик трепну, закорачи уназад и убрза ка броду.

Са обале, све камере су га претиле одбљескујући својим тамним објективима.

Савесно је обишао палубу, завирио у кабине и сместио се насупрот пристаништу. И тада је приметио да је Арго чудно миран и тих – нема оног сталног љуљушкања, ни удара таласића о корито. Дунав је био раван и гладак, као тамно огледало, али се зато обала љуљала, небо се навлачило

густим веловима. У даљини, тамо где је плаветнило још преовладавало, уздигоше се огромни

пипци палацајући и савијајући се за неки гигантски налет.

- Па она је све моћнија! – помисли Амик. – Што даље у времену, све је горе! Да ли то значи да нисмо успели, или тек треба да покушамо?

На прилазима граду виделе су се сенке како промичу.


Нису журиле, личило је на корзо-шетњу у неком скрајнутом, провинцијском граду.

На пристаништу се појавише остали путници Арга. Мали робот се котрљао за њима, а гротла камера су их пратиле.

Можда то и нису камере! – помисли Амик. – Можда су...

Враћали су се у тушини, камере су биле неме. Град је ћутао и повремено подрхтавао, тишину је пресецало ситно тандркање роботових точкова.

- Испловљавамо одмах! – одлучио је ка5ан. Арго се тргао, упалио моторе и окренуо крму малом роботу који је непомично стражарио на пристаништу.

- Како је било? – упита Амик, посматрајући их, замишљене и тихе.

- Узбудљиво! – објасни Раде и оде у кабину на окрепљење.

- Шта је било? – упита Амик Прекобарца.

Он затрепта својим тешким капцима.

- Дирљиво! Мачкица се попела на дрво и не уме да сиђе. Онда је дошла служба Наш спас за Вас.

- И скинула мачкицу?

- Сагорела је ласером. То је ефикасно и сигурно. А све присутне, па и нас, отерали су у Здравилиште и приказали нам спот о јубиларном, тристахиљадитом бомбардовању БумБумДунума. Паметне секирице и милосрдни дарови по лиценци «грчке ватре». Око тридесет мртвих...

- Побогу! Страшно!

- За њих је било лековито. Деловало је. Заборавили су мачкицу и узели распоред програма да дођу и на репризу...

Амик изгубљено погледа у даљину. Испред њих, на средини вечитог Дунава, ширио се светли процеп

као путоказ за бољу прошлост.

(Наставиће се, наравно)

Миливој Анђелковић

Следећи наставак > 32. Први део - Учитељи и богови, нови и стари (32. наставак – I д... 22.9.10.  http://vizant.blogspot.com/2010_09_01_archive.html


29.7.10

LAV у Фенси граду (30. наставак)

Ка5ан је плочу са путоказом опрезно положио на црвену лампу у Магленој соби. Спојили су прсте и мочварно зелену заменио је вихор боја које су се заковитлале око њих. Соба се претворила у психоделични соларијум...


- И доктор Лири би нам завидео – прошаптао је Амик али га нико није разумео.
- Пшшшт! – засиктали су. – Квариш пут у будућност...

- Ионако је руинирана...

- Пшшшшт!!! !!! !!!

Кошмар боја се смиривао и плава је преовлађивала: небеска, византијска, маринска, фејсбуковска... Лампа је три пута затрептала, утрнула и добила боју жара који се гаси.

Радознало се пожурили на палубу. Дунав је поново био сивкасто-браон а на обали, испред њих


лебдео је град замагљен круном облака. На празном пристаништу је писало


! ДОБРО ДОШЛИ !

F@NCY   CITY


- Најзад! – одахнуо је MNW. – Стигли смо у дигиталну будућност!

- Овде сам већ био... – промрмљао је Прекобарац разочарано. – Остаћу на броду као дежурни, а ви обиђите будућност.

- Каква је? – нестрпљиво је упитала Златана.

- Неиспричљива – одговорио је Прекобарац загонетно. – Само пазите, запамтите: никако немајте размењивати Love.

- Да и њих узјашем? – враголасто је запитала Златана.

- Драга, молим те... – узнемирио се ка5ан. – Не треба све буквално схватити...

- Ми, који лебдимо на таласима љубави... – изрекла је Златана и самоуверено прва изашла на празан кеј.

Испред је лебдела пројекција старинске зграде у загаситим ретро-бојама и вертикале облакодера и кула које су подрхтавале као слабо причвршћене кулисе. Чула се музика полетног оркестра и повремени узвици. И, чим су зашли за угао...



... оркестар са легинарским шлемовима под диригентском палицом Осмице полетно је, у ритму добошарења, певао Love, love, all are love… Огроман трг је био прекривен збијеном масом


сенки које су зането понављале рефрен:

- Да вам преведем? – услужно се понудио ка5ан.

- Ох, драги...! – и Златана на очиглед свих залебди изнад плочника.


- ...како је то сувишно и баш зато лепо од тебе! Ти си велики мајстор реконституције непотребног...

- Молим? – забезекну се ка5ан.

- Нема молим! – објасни му Раде. – Каже да те воли и да ће те заувек јахати!

Две сенке се издвојише из масе и лагано, клизећи ивицом плочника, пришуњаше се до њих.


Доушници, помисли Амик. Неки сиви жбири...


- Купите, френдови... – прошапта прва.

- ... лажан новац... – настави друга.

- Сви апоени, картице, чекови, можда и ваши...

- Зашто лажан? – упита ка5ан.

- И роба је таква! – одреза прва сенка.

- Ви сте неки неупућени странци? – посумња друга

- О, сувенири! – покуша Раде да разуме ситуацију. – Али чиме?

- Како чиме? – зачуди се сенка, прва или друга. Даћете ми турбо !!!ЛАВ!!!



- Или вишеструко «Свиђа ми се», «Волим ово», «Ти си ОООкккЕЕј!» «Прими моју лав» и тако то...


- Сети се шта је рекао Прекобарац! – шапну Амик и гурну Радета иза себе. – Хвала господо! Имамо лав само за своје врло ограничене потребе...

- Или хоћете да вас ја узјашем! – грмну ка5ан а сенке побегоше у масу.

Оркестар утихну, затим загрмеше добоши и ућуташе, праћени хуком масе. Изнад ње, као подигнута невидљивим концима, уздиже се



и за тренутак скину маску.


- ЛАВ!!! – грмну један део.

- Ноу лав! – одговори други.

- Велики Савет Провидера ФенсиСитија...

- ЛАВ!!! – одазвао се део масе.

- Ноу лав! – одговори му други.

- ... саслушао је оптуженог аватара Ћерање и одлучио да поменути аватар прихвати Лав и сваком френду пошаље по три велика ЛАВ-а, френдовима френдова по два, а свим осталим по један ЛАВ, као и «Ја сам Океј, ти си Океј», «Свиђа ми се», «Волим ово» и поклон поклона за поклањање поклона! Рекао сам, чули сте! ЛАВ!

Оркестар удари туш, задену палице за појас a шлемове замени карневалским капама.



Одлазили су у строју, имитирајући мажореткиње и злокобно звецкајући мачевима. За њима се осу већи део сенки, једино центар остаде збијен и непоколебљив.


- ЛАВ!!! – замаука један део преосталих.

- ВаВ, вАв, ВаВ! – одазва се други и подиже летве, мочуге и беџеве-топузе на којима је писало аAВ!!!

И поче општа туча. Рукама, ногама, маскама и транспарентима.



MNW зину, збаци шешир са главе и изгази га.
– Зашто, зашто, зашто... јечао је.

- Добро дошли у наш град – застаде последњи добошар. – ЛАВ!



И он кратко забубња у част гостију. – Не обраћајте пажњу, то је пословни договор узгајивача купаца.


- Али они се туку! – зачуђено одговори Амик.

- Буде ту и тамо... Шта ћете, слободно тржиште, све се догађа... Не идите тамо, младићу – добаци он за MNW.

Било је касно. MNW је пришао последњим преживелим борцима раширени руку које бране светлу будућност.



- Конкуренција! – узвикну прва сенка. – Отима наш део!


Баци се на MNW а за њим и остале сенке. MNW потону под тежином њиховог црнила.

- Не! Господо, не! – хорски узвикнуше Амик, ка5ан, Раде и Златана.

Сенке се усправише, погледаше доле и узмакоше – није се имало шта видети.


Са стране шаренила се једва препознатљива мрља која је подсећала на њиховог друга.



- Јадни MNW – прошапта Златана и сакри главу на груди ка5ана.

- Рекао је да он не може... – прогргла Амик. – А види га сад!

- Његове боје – потврди Раде. – Само је шешир остао...

И он диже MNW-ов спљоштени шешир и пажљиво га положи преко мрља.

- Правда на делу – објасни добошар радосно. – Напао је слободну тржишну утакмицу...

Он се заљуља и Амик испружи руку да га придржи и да му објасни... На шаци је осетио голицање, десетине мрава се размилело. Лева? – помислио је панично. Не, десна, одахнуо је.

Тада угледа своју осумњичену шаку која мигољи прстима – са друге стране добошаревог тела.



Тргао је руку, ужаснут и згађен; била је обележена црнилом на ноктима. Добошар се исправио, смирено загладио униформу да прекрије црну рупу пробоја Амикине руке и нагнуо на другу страну.


Све се љуљало, ка5ан, Раде, преживеле сенке, зграде. Тло се уздизало и спуштало као да дише и Амик осети да се и он клати. На старинској згради испред њих љуштила се укрсна фасада и откривала основа конструкције од цигластих кодова налеглих на празнину.



- Хоботрес – објасни добошар смирено. Извуче палице и одбубња кратки рафал-туш. – Уграбила је нешто велико...


- Ко? – упита Амик не желећи да верује ономе што је чуо.

- Псссст! – зашишта добошар. – То се не говори. Не пита. Сви то знају.

- Али...

- Нема «али»! Али верно служи свакој будали! Научили су мајмуни, просветлио се Буда...



Добошар им окрете леђа са рупчагом пуном таме и клатећи се као Јовица оловних ногу пожури и заклаћени град који се љуштио, шаљући кратке сигнале рафалних тушева својим палицама.

- Враћамо се! – просикта ка5ан и привуче Златану к`себи. – Бринем за Арго.

- Ово се зове јахање! – повратио се Раде из шока. – Хоботрес је као јахотрес, само без поенте!

- Госп`он Раде, грешите – укључи се Златана, побледелог лица. – Она то ради без емоција...

- Нимфоманка? – запита Раде.

Ка5ан га тако погледа да Раде прогута додатак, скрати поглед и пожури напред.

Пристаниште се још љуљало, а Дунав је протицао, смирен и уједначеног тока као прастаро божанство које више ништа не може да изненади.

На меким таласима светлуцао је Арго својим елегантним сивим линијама...

(Има још, али... који верно служи... БИЋЕ... мада постоји и небиће, али... )

Миливој Анђелковић

Следећи наставак > 31. Комп - Држава Три Краља (31. наставак) 24.8.10.
http://vizant.blogspot.com/2010_08_01_archive.html