Убеглице, газде и шанкери – скидање маски (18. наставак визуелног романа)

Неколико дана по повратку било је као да се време вратило уназад. Опет су били на почетку, добили су још једну прилику.

Amika.rs је деловао исцелитељски. Његов облик маглене потковице или магијског слова / броја «Пи» - како је то запазио Прекобарац – сабирао је енергију и обнављао снагу.

Помисли о другачијем и сећања на нека давна путовања била су све чешћа.

Прва је то јасно изрекла изрекла Златана коментаришући успутни разговор на на сасвим друге теме.
(Овде је аутор показао сву своју непоузданост. Зезнуо се, није могао да нађе тај текст ма свом сајту, мада ЗНА да је ту негде. Или, ако вам се више свиђа романтична варијанта: прича се отргла од аутора и почела сама да се пише... Благо нама, ауторима...
Дошло је време за прави излазак и почетак насељавања Византије.

- Староседелац, дошљак, избеглица... – преслишавао се ка5ан 55. – Ништа од тога. Ја сам овде убеглица. И нећу то да останем.
- Овде смо смирени и слободни – нећкао се Амик. – Сачекајмо...
- Шта? – питао је Раде.
- Па, боља времена...

- Е, мој друже амикарски – осмехнуо се Раде. – БОољАа вРрЕемЕенАа! Времена су увек иста, само се газде и шанкери мењају.

- Шта значи то: овде смо слободни? – гласно се запитао ка5ан 55. – Право да не гледамо телевизију, повластица да ту и тамо гвирнемо на наслове новина, тек да се уверимо да се, тамо напољу, ништа није променило?
- Да причамо приче и разговарамо о њима – покушао је Амик са романтичном варијантом.

Више га нико није слушао

- Значи да јесмо овде јер нисмо нигде – убацио се Mister New Wave коме су варвари политике још стругали кроз мозак. – Као балони који немају тежиште...

- Политика је више ветровита него сидровита – полумудро је прозборио Амик, али то више нико није разумео. Или није желео да разуме.

- Звекетава част за малу власт! – убеђено је проговорила Златана, напућила усне и најзад, сасвим слободно, положила своју глатку, савршену руку на топлу мишицу ка5ана.
Ка5ан 55 гануто је пољубио њену надланицу и нешто шапнуо, само за њу. Звучало је као

- Доста је овог декамеронског живота – подвикнуо је Раде, правећи се да не види Златану и ка5ана. – Свуците те маске Бокача, Карвера, Пељевина... Време је да се пут путује, ником не казује...
- Ни тамо није боље – смирено је проговорио Прекобарац. – Живео сам у оба система вредности – и то више не могу да заборавим...

- ... и побегао сам из оба. То је било ослобођење!

- А ја сам се јутрос попео на врх Јужне Капије... – почео је Раде.
- Опет си прескочио спавање и доручак – убацио је Амик и прекорно погледао Прекобарца.
- Не гледај га, и он је био са мном. Придржавао ме је оним његовим чаробним штапом... А горе, и свуда около, све је већ било зачарано... Светлости. Даљине. Плаветнило. Празнина... Викнуо сам:

- ЈАААаааа! ЈАааа сам ОООооовдЕЕЕеее!!!

– ОВДЕееее! – одазвала се Празнина. – ОоовдЕЕЕеее...

– Што дајеш, то и добијеш! – објаснила је Златана и присно гурнула своју хладну руку у широки џеп ка5анове пелерине.

– Да, путоваћемо – сетно је закључио Прекобарац. – Миксаћемо простор и време, али празнина... Празнина ће се увек ширити пред нама...

(Биће још наставака, ко издржи 1002 екрана, водим га на пиће...)

Миливој Анђелковић

Следећи наставак > 19. Пут путујемо, о себи казујемо... (19. наставак) 30.11.09.
http://vizant.blogspot.com/2009/11/19.html