7.11.09

ВизЕлИнКа Кал. 9: ТОЧАК СМРТИ (међунаставак визуелног романа)

ВизЕлИнКа Калибар 9 ???
То у потпуном тексту значи
Визуелно-електронска интерактивна прича на 9 екрана
а може и Визуелна линк прича на 9 екрана,
или присно скраћено ВизеЛинка 9; а зове се

ТОЧАК СМРТИ

Са родитељима се посвађао због девојке: «Намигуша», тврдили су. «Није за тебе».
Љубав га је удаљила и од другара, није више имао времена за њих. Журке на којима су се сусретали пратиле су «добронамерне» опаске о њој и њеним бившим које су у њему распалиле вулкан љубоморе.
- Хоћеш ли списак? – питала је. – Које позе? Колико пута?
- Флертујеш – покушао је да објасни. – Изазиваш и дајеш им наду...
- Па нисам у манастиру. Или, можда, јесам?
Није била, наравно, и онда је постала ћутљива, па нервозна и напрасита...
Када га је оставила, повукао се у себе. Престао је да излази и посветио својој старој, запостављеној љубави – електроници.
Смиривао га је прецизан и стрпљив рад повезивања апарата и стварање нових који су у себи носили зрно деструкције – љубавна освета је пренета на виши, симболични план.
А онда се нашао на прагу огромног, ненаданог открића: направио је Точак Смрти!


Било је то опијајуће осећање седети у соби и преко екрана усмеравати невидљиву енергију чије су искре дугиних боја откривале лепоту ужаса и лакоћу смрти.


За пробу потаманио је све пацове у околини. Точак Смрти је радио тако прецизно и неодољиво успешно да му се кожа јежила.
Није могао да верује, већ после неколико дана је посумњао да је све само сањао. Пробао је поново и оба чопора паса луталица који су терорисали крај нестали су у диму и ситним пламеновима. Као да је неко укресао десетину упаљача. Пуф!!! – и није их било...
Када је локална банда опљачкала оближњу продавницу, почео је да их вреба и сакупља податке о њима: ко, где, када, како...
Заборавио је да живи у крају у коме се зна не само шта радиш, већ и шта мислиш и намераваш. И, једног дана...
Они су били бржи. Искуснији, неоптерећени обзирима, суровији. Морао је да ради за њих. Моћна енергија његовог Точка Смрти обављала је срамотне задатке уклањања непожељних, елиминисања старих чији су наследници богато плаћали услугу, ликвидације пратњи новчаних пошиљки...
Када се банда окупила да подели велики плен, искористио је тренутак непажње и осветнички, осећајући се као спасилац човечанства, упутио је Точак Смрти на њих.

Све се претворило у дим, на месту састанка остао је само понеки искривљени, полуистопљени новчић.
Сутрадан, посетили су га командант најближе касарне и шеф полиције.

- Све зна-мо... – цедио је слогове генерал. – Поседујете, хм... хммм... ван-земаљ-ско о-ору-жје... Направили сте го-ми-лууу прекршаја... Укупно, 101 година зат-во-ра... Али, ако...
- Ако је то било у служби војне одбране – бодро је наставио шеф полиције – правда је немоћна. Она је тада на вашој страни. И нема шта да ту тражи...
- Размислићу – обећао је. – Имам две алтернативе, обе примамљиве...
Предвече, после вишемесечног ћутања, телефоном се јавио отац.
- Што је било, било је – објавио је веселим гласом. – Две генерације; вечина прича... Него, сетих се недавно, јесам ли ти причао да сам одувек желео да радим у војсци? Униформе, параде, ордени, повластице и погодности...
Онда су на врата хрупили другови.


- Шта је са тобом? – галамили су. – Нигде те нема… Дај, дођи, не знаш шта пропушташ… А она, твоја, стално се распитује за тебе…
- За мене? – изненадио се.
- Ма, зачарао си је, брале. – Имаш неку моћ, шта ли…
- Моћ? Ја? – запитао је.
Увече, дошла је његова бивша девојка. Нимало збуњена, отресита и насмејана.

- Бићу са тобом – обећала је. – Растајање је врста смрти. А ја хоћу да живим. Са тобом.
Одбио је и закључао врата за њом. Умри, помислио је. Као што сам ја умро.
Искључио је телефон, звоно на вратима. Осамио се.
Путеви су отворени и слободни, одлучио је. Изграђени су за путовање. Па, идемо, чудовиште моје...
Спаковао се, сместио и покренуо Точак.
Ништа.
Проверио је све контакте, распореде, везе.

Опет ништа.
Чудовиште више није радило.
Сетио се криминалаца, војске, полиције, оца, другова, девојке... Ко је од њих раскидао фино ткање догађања? Чије потребе, жеље и емоције су биле јаче од саме нужности?
Када то, једном, сазна, Точак Смрти ће поново прорадити, али он више неће имати потребе да га покреће.

Миливој Анђелковић







Нема коментара:

Постави коментар